Kakve sramne uslove trpe srpske tekstilne radnice da bi zadržale posao

Tekstilna industrija u bivšoj Jugoslaviji svojevremeno je bila ponos i dika SFRJ, a danas je ona praktično na kolenima.

U srpskoj tekstilnoj industriji trenutno radi preko 100.000 radnika, što je za duplo manje nego što je bio slučaj u 80-im godinama prošlog veka, izveštava organizacija Clean Clothes, a na tu temu piše Tijana Dušej Ristev za portal BBC na srpskom.

Pored sve manje posla, poslednja istraživanja pokazuju da radnice u tekstilnoj industriji u Srbiji rade u nehumanim uslovima.

Stefan Aleksić, aktivista organizacije Clean Clothes kampanje (CCC) kaže da je utvrđeno da su žene 2017. godine često padale u nesvest tokom letnjih meseci, a da su im vlasnici fabrika branili da zovu Hitnu pomoć.

„Plašili su se lošeg imidža u medijima i zato su ih primorali da ćute“, tvrdi Aleksić.

Zvaničnici, međutim, kažu da inspekcija rada pored redovnih sprovodi i vanredne provere uslove u fabrikama tekstila.

„Ukoliko poslodavac radi protiv propisa Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, radnice treba da prijave“, kažu iz Ministarstva za rad u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Prethodne godine, Ministarstvu za rad se obratilo samo 17 radnika, koji rade u proizvodnji tekstila, kože i obuće.

„Tada je inspekcija uradila 440 nadzora u fabrikama iz te oblasti, a organizovani su i realizovani vanredni inspekcijski nadzori, tokom kojih su inspektori doneli jednu zabranu rada na mestu rada i podneli sedam zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.“

Žene padaju u nesvest, a ne zovu Hitnu zbog lošeg imidža fabrike

Ipak, aktivisti tvrde da se žene retko odlučuju na ovakve poteze.

„Teško se usuđuju da se pobune ili daju otkaz, zbog loših uslova rada“, kaže Milica Lupšor iz Udruženja za radno pravo žena – ROZA, koje se bori protiv diskriminacije, mobinga i kršenja ljudskih prava.

Pre nego što se priključila Udruženju, Lupšor se i sama nekoliko puta suočila sa ucenama, vređanjem tokom obavljanja posla za koji je bila minimalno plaćena.

Radila je kao mlekarka, laborantkinja, prodavala tekstil u svojoj radnji, a poslednjih godina radi sezonske poslove na njivama u okolini Zrenjanina i trudi se da se glas žena koje rade za mašinama čuje jače.

„Žene koje su prošle kroz udruženje za osam godina su uplašene i odustaju od razgovora sa medijima, jer znaju da će zbog toga ostati bez posla“, kaže Milica.

Njeno mišljenje dele i aktivisti organizacije Clean Clothes, koji su pre dve godine sproveli istraživanje u nekoliko fabrika u Srbiji.

Oni su iz razgovora sa zaposlenima, čija imena nisu objavljena javno, zaključili, da se u fabrikama krše radna, ali ljudska prava.

„Žene često rade u nepovoljnim uslovima, na visokim temperaturama leti, a zimi na niskim, bez zaštitne odeće gde ima štetnih isparenja“, kaže Aleksić.

Strah od otkaza i problem da se pronađe novi posao je najveći problem.

Lupšor kaže da mnoge žene trpe pritisak i od porodica da ćute, a da one koje se pobune dobijaju neku vrstu etikete, pa ih budući poslodavci ne uzimaju u obzir.

„Žene su obeshrabrene u pokušajima da ostvare svoja prava, jer je često ostvarivanje tih prava uslovljeno dokumentacijom koja zahteva vreme i novac“, kaže Lupšor.

Kroz njihovu grupu za podršku za osam godina je prošlo dosta žena – neke od njih su trpele verbalne, ali i fizičke napade.

„Imaju tolike norme da se iscrpljuju do maksimuma kako bi sve postigle“, tvrdi Milica.

Najskuplja haljina na svetu već se nalazi u vašem ormanu

Anonimna svedočenja radnica (preuzeta uz dozvolu aktivista CCC)

„Znamo kada će neki inspektor ili menadžer iz Italije da poseti fabriku, jer onda uprava otvara vrata i prozore i uključuje klima uređaje. A inače nam upravnici govore da ako otvorimo vrata, odmah ostajemo bez posla“.

„Uprava je od nas tražila da skupimo novac za merač krvnog pritiska da bi oni mogli da se igraju doktora kada se onesvestimo i da ne bi zvali Hitnu pomoć“.

„Buve bukvalno iskaču iz novopristigle odeće – imam na desetine ujeda u jednom danu“.

„Na sve naše žalbe odgovaraju jednom rečenicom, da su nam vrata tamo“.

Guči i Prada se šiju u Srbiji- zašto je tako?

Istraživanje je pokazalo i da se u Srbiji ne šiju samo jeftiniji brendovi poput Zare, H&M, već i oni luksuzniji poput Gučija, Luja Vitona i Prade.

„Mi zapravo u Srbiji nemamo tekstilnu industriju. Ovde dolaze delovi garderobe koji se samo sklapaju i koji se rade po modelu“, kaže Bojana Tamindžija, aktivistkinja kampanje Clean Clothes.

U njihovom istraživanju piše da ovi svetski modni giganti dolaze u Srbiju, zbog jeftine radne snage i zbog niza pogodnosti koje im vlada omogućava:

• velike gotovinske subvencije
• davanje mogućnosti opštinama da prodaju zemljište po nižim cenama od onih koje su ponuđene na tržištu ili čak i da ga daju besplatno
• proglašavanje slobodno-trgovinskih zona sa različitim pogodnostima kao što su ponuda građevinskog materijala, energije, transporta i troškova goriva bez PDV-a i preskakanje carinskih obaveza za sirovine, opremu i građevinske materijale
• desetogodišnje olakšice/oslobađanja na porez na korporativnu dobit za investicije koje uključuju više od 100 zaposlenih i koje iznose više od 8.5 miliona evra

Zarada

Uz niske plate, ide i neredovna isplata, zabrana odlaska na godišnji odmor, produžavanje radnog vremena.

„Najmanja zabeležena zarada je 2017. godine i iznosila 11.000 dinara, dok je prosečna bila 25.000″, kaže Tamindžija.

Radnice sa kojima su razgovarali aktivisti kažu da im je potrebno najmanje 76.455 dinara za normalan život.

„Zamislite da živite sa tako malo novca, a potrebno vam je ovoliko da imate dostojanstven život“, kaže Tamindžija.

Šta kažu u Ministarstvu za rad

Ukoliko radnici primete da na njihovom radnom mestu nisu primenjene mere bezbednosti i zdravlja koje su propisane Zakonom bezbednosti i zdravlju na radu, odmah to treba da prijave Inspektoratu za rad pozivom na 0800 300 307 koji je aktivan svakog dana 24 sata.

„Podnosilac prijave može ostati anoniman“, kažu iz Ministarstva.