Ćerka Tara, mama Jelena i tata Aleksandar Samac srećna su porodica koja se dostojanstveno nosi sa izazovima koji im je život namenio otkako se Tara rodila sa teškim oblikom Friman–Šeldonovog sindroma.
Do njenog 16. rođendana skupila se kolekcija od 200 otpusnih listi iz bolnica, i svaka je za njih mala pobeda, ali im je i dalje svaka noć izazov i borba za sutrašnji dan. Teški fizički nedostaci Taru nisu sprečili da bude đak generacije u osnovnoj školi, upiše Sedmu beogradsku gimnaziju, svira, glumi i mašta o budućnosti.
– Hej, pa bila sam na crvenom tepihu kao Mudrožica, čarobnica zemlje u filmu „Nerazumevalica“. Mnogo je bilo lepo raditi sa Ksenijom Mirković, prijateljima i drugim divnim ljudima. Baš sam uživala. Proslavila sam treću generaciju naše porodice u Krnjači – kaže Tara na prvi pomen nedavne premijere ovog jedinstvenog, bajkovitog filma.
Samci nas dočekuju u svom stanu u Krnjači. Srdačni, topli i nasmejani. Tara je na svom terenu, bez kolica koja sklanja kako stigne kući, u zagrljaju sa Blekijem, još jednim ravnopravnim članom porodice. Izlazimo zajedno na zadnju terasu koja je mali raj okružen zelenilom, napravljen da Tara uvek može da izađe napolje.
– Ovde se mnogo družimo, leti dolaze naši i Tarini prijatelji, pa svi volimo ta okupljanja. Taru smo uprkos svim problemima uvek svuda vodili sa sobom. Želeli smo da zadovoljimo njenu ogromnu životnu radoznalost i u tome, nadam se, uspevamo – priča Aleksandar, dok Jelena i Tara šuškaju nešto oko pitica koje su spremne za goste.
Kada imate sreće da razgovarate sa ljudima koji su heroji i životni pobednici uprkos teškom bremenu koje nose sa svojim voljenim detetom, cela perspektiva se promeni. Nema nelagode ni straha da ćete pitati nešto pogrešno, da ćete ih nehotice povrediti.
Oni svoju porodičnu priču pričaju bez tajni iako su nebrojene dane i noći proveli po bolnicama, u neizvesnosti. Tara zna sve što se dešavalo pre njenog rođenja, a i te kako je svesna koliko je život porodice okrenut i posvećen njoj.
– Samo da znate, mi bežimo od ljudi koji nas žale. Svi smo borci. Mama uvek priča o snimku sa ultrazvuka na kome ja mašem prstićem kao da joj poručujem da prestane da se toliko brine, da ću doći i da ću živeti – dodaje Tara čiji smisao za humor je svima poznat i neodoljiv.
Ustanova nije bila opcija
A priča počinje mnogo pre 25. marta 2006, kada je Tara rođena. Posle bombardovanja desilo se venčanje iz ljubavi, planovi, sreća zbog zajedničkog života i onda saznanje o posledicama brojnih upala koje je Jelena imala tokom sportske karijere, dok je bila uspešna atletičarka. Lečenje, bolni tretmani, stručna mišljenja…
– Došla je i dugo iščekivana Jelenina trudnoća. Svi lekari su nam govorili da je sve kako treba. Bili smo srećni iščekujući našu devojčicu, lekari su nas ispraćali sa „vidimo se na babine“, a onda se odjednom sve zakomplikovalo. Ne krivimo nikoga, ali smo shvatili šta znači kada neko kaže da se lekari ponekad igraju Boga. Došao je prevremeni porođaj, težak i opasan za obe.
Potom eksplozija emocija kada smo videli našu malenu devojčicu u inkubatoru, sa nerazvijenim ekstremitetima i deformitetom kičme. Ne može se opisati osećaj kada su nam rekli da nećemo moći sami da brinemo o bebici koja ne može da guta, čija plućanca jedva rade… – seća se Aleksandar koji te dane pamti do najsitnijeg detalja, kao da su bili prošle nedelje.
Odbili su i pomisao da bebicu smeste u ustanovu, kako im je savetovano. Krenuli su u borbu koja traje i danas, ali koliko je borba teška, toliko im je i radosti donela.
– Moje osećanje vezano za Taru je želja da je usrećim. Inače volim da su ljudi oko mene srećni jer sam tada i ja još srećnija. Naravno da je tu prisutna velika briga u svakom smislu ali se trudim da je zajedno sa tatom zaštitim od loših uticaja, događaja, stvari, ljudi…
Koliko sam zabrinuta toliko sam i opuštena. Jako mi je bitna ta ravnoteža jer onda znam da sam na dobrom putu. Trudim se da ne planiram budućnost, možda zato što se bojim. Bitno mi je da svaki dan bude takav da, kad legnemo budemo zadovoljne sa onim što smo proživele tog dana – priča Jelena čije lice zrači iskrenom vedrinom.
Obožavam scenu i publiku
Imaju oni planove, žele mnogo toga, ali im je draže da žive dan po dan.
– Ne želim da budem nezahvalna, ako me razumete. Ono šta mi je Bog namenio, ja sam mu zahvalna i trudim se da budem poštena. Jednostavno Tara je moj put. O njoj brinemo sami i ne žalimo se.
Za ovu divnu porodicu nema odustajanja. Njihov pogled je okrenut unapred, u sledeću noć koju će Tara provesti na respiratoru i koncentratoru, aparatima bez kojih ne sme da ode u san. Čekaju da se baka Nada vrati iz Grčke, da im priča šta je doživela, da ih zagrli osmehom i pažnjom.
– Jedva čekam njene priče, ona je carica. Nedostaje mi i deda Bobiška, mamin tata koji je preminuo 2014. Njemu kao ni baka Nadi ništa nije bilo teško da uradi za nas. Sada je tata glavni kada treba da izađem sa prijateljima koje mnogo volim. On me čeka i vodi gde želim. Volim kafić, muziku i društvo, nekada sam pisala pesme, a sada sam okupirana multimedijom i ovim telefonom koji je čudesna naprava – kaže Tara koja jedva čeka razgovor sa psihologom o profesionalnoj orijentaciji.
Učenje joj nikada nije bilo problem, pa nije isključeno da ode putem pravnih nauka. Ali, kako kaže, još će debelo razmisliti jer je toliko toga zanima.
– Ma ja obožavam scenu, pa prijatelji kažu da bih bila odličan pravnik. Advokati su glumci i to dobri – kroz smeh priča .
– Ume naša Tara da bude svojeglava, kao i svaka tinejdžerka. Kad nešto naumi, to istera. Danas su to izlasci, a nekada je insistirala da jede burek i pasulj dok je bila na respiratoru – smeje se tata, čuveni frizer, u čijem salonu radnici rade decenijama, što o njemu i ovoj porodici govori više od milion reči.
Izvor: Žena
Dodaj komentar