Život neretko ume da bude vrlo nepredvidiv i često nas navede na piteve kojim se ređe ide i kojim nismo inicijalno planirali da krenemo. Životna priča Tanje Glogonjac (49) iz Bavaništa možda i najbolje ilustruje ovu tvrdnju.
Naime, Tanja je jedna od mnogobrojnih žena u Srbiji koje se bore i ne posustaju u toj borbi za boljim životom. Možda joj je baš zbog toga sudbina odredila zanimanje puno izazova za koje se žene retko odlučuju, piše Espreso.
Posao kamiondžije zahteva neprestani fokus, dobru koncentraciju i jaku psihu. Dugi sati „na točkovima“ i odvojenost od porodice Tanju nisu obeshrabrili da sedne za volan.
Iz revolta je, kako kaže, ušla u ovaj posao. Radila je za minimalac i menjala zanimanja, a kako to obično biva nesreća nikada ne dolazi sama. Usledili su porodični lomovi i one životne situacije koje od čoveka zahtevaju brze reakcije. U toj potrazi za rešenjem, posao kamiondžije učinio joj se kao dobra prilika.
– Bavila sam se raznim poslovima, a dugo sam bila domaćica. Bavila sam se i stočarstvom jer sam sa sela. Tu nije bilo zarade za male potrošače.Posle sam otvorila radnju, ali ni tu nije bilo zarade. Oko dve godine sam radila u klanici pilića, ali zbog zdravlja sam morala da napustim taj posao a i nisam bila prijavljena. Sasvim slučajno sam ušla u ovaj posao, odnosno iz revolta sam polagala jer sam radila za minimalac. Na platnoj listi mi je pisalo da minimalac nisam zaradila već mi država donira novac do minimalca. Videvši to, radila sam na tom mestu još šest meseci dok nisam položila za kamion. Položila sam posle napornog razvoda i kao samostalni staratelj morala sam u potragu za boljim poslom. U tom trenutku sam imala dvoje maloletne dece, a sin je već bio punoletan, započinje priču za Espreso ova hrabra žena.
Tanja je dobila vozačku dozvolu za upravljanje kamionima i šleperima i krenula u potragu za boljim životom.
Kada je imala vozačku u rukama, prvi put je sela u šleper i sa kolegom krenula put Turske.
– Kolega mi je pomogao, odnosno naučio svemu što sada znam. Tada sam imala hiljadu pitanja i stalno govorila da to nikada neću naučiti, priseća se Tanja svojih početaka i dodaje da ima dosta stvari koje se nauče kada čovek sam sedne za volan i da dok se dobro ne preznojiš, ne možeš ni da naučiš.
– Uvek se nešto novo nauči u ovom poslu koji je jako dinamičan i pun adrenalina. Pri tome, pažnja uvek mora biti usmerena na put, teret koji voziš. Uvek ideš na neko drugo mesto, snalaziš se usput kako se prijavljuje, kako se utovara, istovara…Svuda je to drugačije – objašnjava Tanja.
Kao i svaki početak, i Tanjin je bio težak. Pun emotivnog naboja, nedoumica, preispitivanja.
– Prvi put kad sam se susrela sa električnim paletarom u Holadiji sela sam nasred magacina i plakala, jer nisam znala kako se to vozi. Sad mi je to uvek smešno kad se setim toga. Sada istovaram i utovaram za 45 minuta ceo kamion, priča nam Tanja.
„Želja da pomogneš najmilijima te tera dalje“
„Život na točkovima“ ume da bude naporan za muškarce, a kamoli za žene. Duga putovanja, nepoznati predeli i lica, umor i usamljenost samo su mali deo onoga kroz šta kamiondžije svakodnevno prolaze.
Tanjin radni dan traje od 13 do 15 sati. Kada to vreme prođe, kako ističe, posle napornog dana samo padne u krevet od umora.
– Kada se odlučiš da radis ovo, moraš da presečeš u glavi i tad nema razmišljanja na temu usamljenosti. Nauči se čovek na sve. Želja da uspeš u životu i da pomogneš najmilijima je ambicija koja te tera dalje. Nikad se nisam žalila na ovaj posao i mislim da više nešto drugo ne bih ni radila. Vremenom se zavoli ovo i više te ne drži mesto. Želiš da budeš stalno u pokretu. Proteče volan ili kako to mi šoferi znamo da kažemo, proteče nafta kroz vene i više nema nazad. Naporno jeste, ali kad čovek spakuje život u jedan kofer više ništa teško ne pada osim tog prvog trenutka, kaže nam.
Tanja sada vozi hladnjaču u kojoj prevozi meso, voće i povrće. Pitali smo je i da nam opiše jedan njen tipičan radni dan za volanom.
– Radni dan počinje pokretanjem kamiona. Tada, zavisno od zadatka, ideš na utovar prijava, pa onda utovar. Dobiješ papire za robu i krećeš na put. Nekad se istovara u istom danu, nekad sledećeg dana, sve zavisi od kilometraže i do stanje na putevima, da li ima zastoja. Radni dan se završava kad se parkiraš za pauzu, od devet ili jedanaest sati dnevne pauze to se mora poštovati jer taho u kamionu sve beleži, svaku radnju, priča nam Tanja i dodaje da tako zakon nalaže.
Žena u muškoj profesiji
Kao ženi u profesiji u kojoj vladaju muškarci, u početku joj nije bilo lako. Borila se i izborila sa predrasudama i omalovažavanjem. Pre sedam godina, kada je ona ušla u ovaj posao, situacija je bila drastično drugačija. Danas je sve više žena za volanom koje stereotip o isključivo muškoj profesiji bacaju u vodu.
Ipak, na poslovima u kojima dominiraju muškarci žene moraju mnogo više da se dokazuju.
– Bilo je u početku omalovažavanja žena u kamionu, ali to je bilo davno, pre sedam godina kada sam počela sama voziti. Sada je sve više žena u ovom poslu, nema toga, navodi naša sagovornica.
„Privatnog života gotovo da nemam“
Uskladiti privatan život sa ovakvim poslom, skoro da je nemoguća misija. Ali, Tanja je bila spremna da zarad boljeg života i budućnosti koju je želela da obezbedi svojoj deci podnese ovu žrtvu.
– Privatnog života gotovo da nema. Ima vikend pauze. Ponekad sam u stanu, a ponekad u kamionu jer međunarodna špedicija je takva. Ja kući odlazim na osam radnih nedelja, po 10 dana, kaže Tanja i dodaje da se njena porodica navikla i da se redovno čuju telefonom i putem video poziva ublažavaju nedostajanje.
U slobodno vreme, ili je turista ili plete džempere
S obzirom na to da zbog prirode posla ima priliku da proputuje mnoge zemlje, pitali smo je da li ima vremena da „iskoči“ iz kabine i postane turista na par sati.
– Ponekad stignem kad imam više vremena da obiđem obližnja mesta gde sam parkirana. Kroz šetnju brže prođe dan kada je lepo vreme. Inače, kad je loše vreme imam hobi – pletem džempere da mi ne bude dosadno, to me smiruje, navodi Tanja za Espreso.
„Viđala sam svašta po putu, mogla bih roman da napišem“
Za sve ove godine koliko vozi kamion, Tanja je doživela mnogo različitih, pa i ne baš prijatnih situacija. Što se bezbednosti tiče, kaže, ne plaši se jer uvek mora biti spremna. Ističe i da na tokom putovanja komunicira samo sa njoj dragim ljudima, a ne sa svakim.
– Ja se trudim da budem neupadljiva, normalno se oblačim, ne izazivam nikog jer parkinzi su puni svakakvih ljudi. Navučem zavese kad sam parkirana, mada je slabo takvih slučajeva. Imala sam skoro jedan incident, ali sam rekla da ću zvati policiju. Sa koleginicama pričam telefonom o normalnim stvarima, ne o kamionima. U mojoj firmi, samo ja vozim sama kamion, ostale su sa muževima u dvojnoj posadi, kaže Tanja i dodaje da na temu bezbednosti žena koje voze kamion ne priča sa koleginicama jer je viđala svašta po puta. O tome bi, kako kaže, mogla roman da ispriča.
„Mnogo je suza progutala kabina“
Tanja Glogonjac primer je neustrašive žene koja ne zna za prepreke. Za kraj razgovora, zamolili smo je da pošalje poruku svim ženama koje se premišljaju da sednu za volan kamiona, ali ih okolina puna predrasuda sprečava u tome.
Koliko god bila vedrog duha i puna optimizma, svesna je da njena profesija sa sobom nosi puno odricanja i teških trenutaka. Najteže je, kako kaže, kada se propuste rođendani i svi oni lepi trenuci koje ima svaka porodica.
– Ako si dovoljno uporan i znaš sta zeliš, sve možeš postići. Samo je nebo granica. Ipak, ima i loših strana. Mnogo je suza progutala kabina, svi ponekad padnemo duhom kad su važne stvari u pitanju, kad propustiš rođendan jer ne mozeš stići ili slavu, kada propustiš najvažnije trenutke u životu. Ipak, idemo dalje, zaključuje naša sagovornica.
Izvor: Stil, Espreso/Marina Letić
Dodaj komentar