Doktori govorili „Nije to ništa“, a onda je Tamara u 7. mesecu trudnoće umrla od sepse!

Ponekad mi se čini da bi se celokupno stanje u zdravstvenom sistemu Srbije moglo opisati sa tri reči „NIJE TO NIŠTA“. To su tačno one reči koje sve češće čujemo od doktora. To su reči koje je 20. jula na odeljenju ginekologije u kruševačkoj bolnici čula i 23-ogodišnja trudnica Tamara Milić koja se javila zbog bolova u predelu levog bubrega.

Dakle, „NIJE TO NIŠTA… kod trudnica se često javlja napad bubrega“, rekli su joj doktori kruševačke bolnice, nakon čega je Tamara u sedmom mesecu trudnoće vrlo brzo upala u septički šok.

Na insistiranje supruga Lazara Milića, prebačena je u KC Niš gde je posle deset dana preminula.

Kako navodi njen suprug, lekari KC Niš odmah su kontatovali da je Tamara u septičkom šoku i da je životno ugrožena.

Konsultovani su urolozi, nefrolozi, pulmolozi, infektolozi i klinički farmakolozi, ali Tamari i bebi nije bilo spasa.

Ona je nakon deset dana preminula od posledica sepse do koje je došlo, kako sumnjaju doktori KC Niš, ulaskom bakterije iz levog bubrega u krv.

I šta sad?

Kako se adekvatno, pravedno rešavaju ovakvi „propusti“? (Propust, kakva odvratna reč, posebno ako ne pričamo o frizeraju gde je propust omašena boja farbe)

Kako se kažnjavaju doktori kruševačke bolnice koji su trudnu Tamaru ČETIRI dana držali na odeljenju bez detaljnog ispitivanja, bez slanja na sve potrebne pretrage, bez bilo kakvog odgovora?

Kako se kažnjavaju sestre, koje su prema rečima supruga, trudnicama koje su tražile pomoć govorile: „Šta se bre prenemažete, nije vam ništa!?“

Gde je pravda i kako ona izgleda u slučaju smrti Tamare koja se javila da joj doktori pomognu zbog bolova (čuj, javila se doktorima)?

Hoće li pravda ostati na: „U vezi sa lečenjem pacijentkinje Tamare M. naložila sam unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada, a obaveštena je inspekcija Ministarstva zdravlja“ – izjavila je dr Vesna Stević Gajić, direktorka Opšte bolnice u Kruševcu.

Ljudi koji nisu često bolesni, Bog ih pogledao, i koji vole da gledaju američke serije u kojima se oko pacijenta strka pedesetak lekara čim zagorači u Urgentni centar, pa danima na sastancima samo o njegovom stanju pričaju ko da je jedini pacijent u bolnici, dožive apsolutni šok kada uđu u Dome zdravlja i bolnice, van Beograda.

Imaš utisak da ti niko ne veruje da te boli, vremena da pričekaš imaš, sedi tamo ili umri na stolici, svejedno, ako ne umreš, reci brzo šta ti je, imamo 15 minuta.

Preciziraj, nemoj uvijati „boli me glava nekad jače nekad slabije, ali neki šetajući bol, nekad je …“.

„Ok, nije to ništa, uzmi brufen , javi se (šetaj sa šetajućim bolom) ako ne prođe“.

A ako ne prođe, onda ide treniranje živaca, zakazivanje za tri meseca ili godinu, analize koje se razvuku do smrti (često od nečega drugog)

Tamara ne bi izgubila život da su je lekari kruševačke bolnice odmah odveli na sve potrebne pretrage, kako je to urađeno u KC Niš i da su odmah po prijemu konsultovali sve potrebne specijaliste, u pitanju su bila dva života, mame i bebe.

Koliko moraš biti sjeban niskom platom, ili umoran, ili očajan, ili zbunjen ili siguran u dijagnozu na osnovu navedenih simptoma pa da trudnici u bolovima kažeš „nije to ništa“ i dopustiš da se razvije i da je ubije sepsa.

Četiri dana nije malo.

Jasno je da ljudi umiru u bolnicama, postoje stanja koja se ne mogu uprkos svim naporima lekara izlečiti, ali mi nije jasno zašto se u 21 veku u „razvijenoj Srbiji“ još uvek dešavaju smrti izazvane lekarskim nemarom.

Zbog čega obdukcija utvrđuje dijagnozu?

Umrla od sepse, primljena na vreme.

Eto, paradoks u jednoj rečenici.

Kako god da se stvar „reši“, dva života su izgubljena. Nema tu popravke, naknadne reanimacije, naknadnih ispitivanja, nema puj pike ne važi, ajmo isponove.

Nema isponove.

Ne volim generalizacije, i ne volim da se neki predani doktori pronalaze u svakom sramnom propustu svojih kolega, ali ovde već dugo vlada klima najbolje opisana u onoj tragikomičnoj rečenici: U državnim bolnicama ti ne veruju da si bolestan, u privatnim ti ne veruju da si zdrav.

Što implicira da si najebao ako se razboliš, a nemaš GOMILU novca da se lečiš ubrzano i kvalitetnije kod privatnika.

Za Tamarinog muža nema utehe, ali se on nada da njena smrt nije uzaludna i da će pokrenuti neke stvari u kruševačkoj bolnici sa mrtve tačke.

Ja sam manje optimistična i ne nadam se, jer će se za osam ili petnaest dana desiti neki novi „propust“ negde, nažalost, pa će Tamarina i bebina smrt pasti u zaborav.

Nego, jel se javila „nežna“ medicinska sestra iz Zvečanske?

Doviđenja.