Nije važno kojim se zanatom ili profesijom bavimo, već kako ih obavljamo, a posebno je važno kako se odnosimo prema strankama ili klijentima, ako naš posao zahteva rad s ljudima.
Upravo taj odnos prema ljudima, u vremenima zla, izaziva bes ili, sve ređe, čak, i zahvalnost zbog osmeha.
Čitateljki JugMedie iz Beograda desilo se više od osmeha.
Napisala je pismo o leskovačkom taksisti, čija ju je ljudskost iznenadila i raznežila.
Pismo prenosimo u celosti:
Bila je nemoćna i slaba. Ležala je na podu i čekala da stigne pomoć. Čovek se oseća tako sam usled pandemije, zbog straha za sebe i svoje najbliže, ne zna šta sve može da se desi i kako da krene ako slučajno upadne u „vir korone“.
Tog sumornog subotnjeg popodneva, bila mi je potpuna jasna rečenica mog tate: „Nije svejedno!“ Tada, kada sam uporno pozivala taksi, tata je govorio: ,,Pozovi 016/ 215-215, nije svejedno koji će taksi doći po mamu“.
Slušam tatinu preporuku i pozivam taj taksi. Ali meni ne treba, samo prevoz do Kovid ambulante, potreban mi je taksista, lice koje će pored vožnje moju mamu izneti iz kuće i smestiti u kola, jer je slaba i nemoćna.
Na moj zahtev dolazi taksista sa pozvanog broja, kola broj 09 i tako stručno, bez puno reči, ali sa puno energije i volje da pomogne staroj nemoćnoj osobi podiže moju mamu i na rukama je iznosi iz kuće i unosi u kola.
Ispred Kovid ambulante , na tim jakim rukama taksista ponovo uzima moju mamu i i unosi je u hodnik Kovid ambulante.
Uplašena, ali i zadivljena brzim pokretima i gestom heroja- taksiste, ostajem sa mamom u Kovid ambulanti.
Nažalost, pregled nisu mogli da joj tu obave, pa nas šalju u Kovid bolnicu. Kako? Sa čim? Opet isti poziv taksi službe i molba za vozilo broj 9.
Dolazi nam taksista, mamin i moj spasitelj te večeri i vozi nas u Kovid bolnicu.
Mama i ja tu ostajemo više od četiri sata i završavamo sa pregledima dva sata posle ponoći. Kući se vraćamo sa drugim taksistom, jer je „naš“ taksista završio smenu i otisao na zasluzeni odmor posle napornog dana.
Da, ovo je samo deo priče, jer „nas“ taksista se poneo isto i kada nas je samo posle pet dana vozio u Hitnu pomoć, jer pored toga što je bila jako, jako slaba, ovog puta je bila i kovid pozitivna.
Njeni rezultati kovid testa nisu promenili odnos tsksiste prema pružanju pomoći i opet na rukama, sve sa maskom pomaže te večeri da mama dobije adekvatan prevoz i pomoć.
Da, meni je sada apsolutno jasna tatina rečenica: ,,Nije svejedno kojim se prevozom vozite i kojim taksijem“, a verujem postovani čitaoci i vama to postaje jasno.
Želela sam na ovaj način da se taksisti na vozilu broj 9, ovog taksi udruženja, zahvalim i kako bi moja mama rekla: ,,Neka ga Bog cuva i svi Sveci“.
Čuvajte Vašeg sugradjanina velikog srca!
Taksista o kome je pisala Jela Stanojević zapravo je Jugoslav Marković iz Siti taksi iz Leskovca, na čiji pomen njegovog imena dežurna disperčeka kaže da je – on uvek takav i prema mušterijama i prema kolegama i koleginicima.
– On je, jednostavno takav – rekla je.
Jugoslava smo zatekli u vožnji, pa je trebalo vreme da prebaci mušteriju i da se parkira, kako bismo razgovarali.
Već prve rečenice ukazuju i na njegovu veliku skromnost.
– Nije to ništa, pa tako bi uradio svako od 20 taksista naže kuće. To nam je dužnost – kaže.
Na opasku novinara da, ipak, obaveza taksiste nije da klijenta, i to kovid pozitivnog, nosi na rukama, odgovara da mu to nije prvi put.
– Znate, mi smo svi porodični ljudi i osetimo kada se naši klijenti nađu u nevolji. Baka je bila nepokretna. Poznavao sam je, često sam je vozio – odgovara.
Nije nikada, veli, mislio da će se se baviti taksiranjem jer je ranije radio kao kranista u „Beogradu na vodi“, ali na nagovor ćerke je dao otkaz i vratio se u Leskovca. Bojala se, kaže, za njegovu bezbednost
– U ovu taksi-kuću ušao sam samo na mesec dana, a ostao evo već tri godine. Taksiranje je lep posao ako ga obavljate časno, kao i svaki drugi posao – dodaje.
Vraćamo se ponovo na baku i od njega saznajemo da je ubrzo preminula pošto je sa njenom ćerkom ostavio u bolnicu.
– Na izlazu sam joj rekao da se čuva, a ona me je pogledala tako čudno, toliko čudno da ću sa tim pogledom živeti dugo. Tog momenta znao sam da je više neću videti – priča sa tugom u glasu i dodaje da je nešto pre toga umro i suprug bake, a otac čitateljke Jugmedie iz Beograda.
Dodaj komentar