U ‘azilu’ u Požegi 687 pasa uhvaćeno, 126 uginulo, 454 ubijeno – za godinu dana!

Ne znam da li se na ovim našim ‘prostorima’ monstruoznije i hladnokrvnije ubijaju ljudi ili životinje.

Zaista više ne znam.

Otupeli smo na scene nasilja, na krv, tugu i bol, nema generacije koja ne vuče neku traumu iz ratova, potpuno smo ispali iz koloseka i nikako da se vratimo na ‘fabrička podešavanja’.

Postali smo samodovoljni, mizantropi čak, pokušavajući da očuvamo ono malo zdravog razuma što nam je ostalo, ako nam je ostalo, u nekom svom mikrokosmosu, balonu u kojem je naša zona komfora, sklonište od ludila koje nas okružuje, skrovište od horora svakodnevnog života.

Ali mi to možemo: Uglavnom smo socijalno prilagođeni, funkcionalni, govorimo, sporazumevamo se, nekako komuniciramo, kad je potrebno, poželjno, kad moramo ili želimo.

Umemo da potražimo pomoć a da nas razumeju.

Roditelji većinu nas nisu kao bebe izbacili na ulicu kad su sezasitili igranja sa nama, gladne, žedne, bez skloništa, uplašene i tužne.

U životu neki imaju više neki manje sreće, ali smo sposobni, kao vrsta, da opstanemo i prilagođavamo se, jer razumemo svet oko nas.

Psi nemaju taj luksuz.

Mnogo ih na ulici završi ‘jer detetu dosadilo’, ‘ne mogu da se bakćem s TIME još’, ‘kako da sterilišem, neka, neka rađa’ pa posle šštenci na ulicu, nogom u dupe ili u kutiju pa pored puta.

Ovo je samo jedan od mnogih scenarija, da ne pominjem već ‘čuvenu’ Aveniju MB, ‘azile’ koji su kao konc logori za životinje, ‘zaštitare’ iz koristi (čast onima koji nisu, a nisu, naravno svi).

I sve to znam i opet se zgranem i užasnem nad činjenicom da mi, svesna i kao inteligentna vrsta zlostavljamo sve što je od nas slabije i uzvratiti nam ne može.

Najnoviji primer:

JKP Zoohigijena Požega, u mejlu – izveštaju o ‘radu’ upućenom JKP “Naš dom” – svima poznatom koncentracionom logoru za pse, navodi podatke koje je na svom Fejsbuk profilu objavio zaštitar i aktivista, ljubitelj životinja i borac za njihova prava Željko Stojčić:

Kada kažem da je Srbija pakao za životinje ne verujete jel?
Kada kazem koliko se dnevno pobije ne verujute jel?
Da li znate da Srbija ima zakon koji ZABRANJUJE ubijanje zdravih životinja?

E pa vidite ovo su zvanični podaci iz šinteraja u Požegi.
Podaci koji pokazuju upravo ono što govorim da se u Srbiji životinje radjaju da bi patile i umrle u najgorim mukama i da im je najsrećniji momenat u životu baš taj kada umru…

U ovom slučaju kada ih ubiju….

Da li možete da zamislite kako izgledaju poslednji momenti u životu ovih pasa počev od momenta hvatanja i bacanja u kavez pa do momenta kada ih unezverene izvlače sajlama da bi ih izboli i bacili na gomilu da umiru u mukama?
Da li mislite da je to ubijanje tamo stvarno “humana eutanazija”?

E pa ja ću vam objasniti da se skoro svi upišaju i useru od straha a velika vecina izlomi sebi zube i iscepa labrnje grizući sajlu… i svi umiru tresući i urlajući od straha…
A tek ovi što su uginuli…. sta mislite od čega, kako i sa kakvim mukama?

Zapamtite dobro ove podatke i zapamtite da je tako skoro svuda u Srbiji…
687 pasa je uhvaćeno.
126 je uginulo.
454 je UBIJENO.

454 od 687 pasa je UBIJENO u najvećim mukama u državi Srbiji u kojoj je zabranjeno ubijanje pasa…
I na sve to ima i saradnje sa udruženjima za zaštitu životinja…. bravo.
E pa vidite ovo, ove podatke, i zapamtite: to je Srbija i to je tako.

Podelite ovo da i drugi vide…. i možda shvate….

Hana ima 11 godina i zaposlila se kao vodič pasa da bi mogla da kupi hranu za lutalice