U Galeriji Narodnog muzeja u Kraljevu je otvorena izložba “Dođi da se igramo – igračke i društvene igre u socijalističkoj Jugoslaviji iz kolekcije Vladimira Radojičića i iz zbirki Narodnog muzeja Kraljevo” čiji su autori istoričari Narodnog muzeja Kraljevo Mirjana Savić, muzejski savetnik, kustos Nemanja Trifunović i etnolog Sofija Pršić.
Na izložbi posetioci mogu da vide kratak pregled proizvodnje, prodaje i upotrebe igračaka proizvedenih u Jugoslaviji, ali i onih koje su uvezene iz drugih zemalja u periodu od pedesetih do osamdesetih godina 20. veka čime se dobija i uvid u različite ekonomske, političke i društvene prilike koje su se neposredno odražavale na detinjstvo i odrastanje u socijalističkoj Jugoslaviji. U sklopu izložbe koja traje do 21. juna posetioci će moći da odigraju neke već zaboravljene igrice kao što su “mica”, “ne ljuti se, čoveče”, stoni fudbal kakav je nekad bio.
Gledajući fotografije sa izložbe neminovno sam se setila svog detinjstva koje su obeležile, na prvom mestu, igre napolju. Na ulici. Livadi. U drveću. Na drugom mestu, igračke koje smo pravili sami od onoga što imamo. Neko donese bombonjeru, na primer. Brat i ja stanemo kao inspektori iznad nje, promatramo bombone uvijene u raznobojnu foliju, pokušavajući da otkrijemo u kojoj ima ukusni čokoladni fil koji curi. Pojedemo jednu, eventualno dve i dobro. Kada se kutija isprazni nakon protoka određenog vremena, od nje sam pravila kasu. Kada je kiša i nema dece, onda budem istovremeno i kupac i prodavac i šef. Tata gleda televizor, mama „oko kuće“, ne služe mi za zabavljanje i animaciju. Kada bih rekla: Dosadno mi je! (u zaista retkim prilikama) čula bih: To je tvoj problem!
I jeste bio. Roditelji danas pokušavaju na različite načine da animiraju decu, bude im žao ako ne učestvuju sa njima u igrama, osećaju neki pritisak da nisu dovoljno dobri, da ih zanemaraju, a zapravo im time oduzimamo vrlo važno vreme dokolice u kom treba da im se razvijaju vijuge, da sami osmisle šta da rade, čime da se igraju, da sami naprave igračku.
Ne mislim da je moj tata bio loš roditelj zbog toga što se kada dođe sa posla nije igrao sa mnom prodavnice, da bude neki magacioner ili kupac. Vodio je brata i mene na Dunav, vozio na tomosu, vukao sankama umotane u ćebe do babe i dede, na mobu da pomažem malo, prinesem piće, peškir, vodu. Kupovao sličice za album koji sam nosila kao svetinju, spavala sam sa albumom, pod jastukom.
Nije tada bilo igračaka kao sada, niti su se kupovale deci svakodnevno. Imala sam dva medveda stigla iz tatine firme Tekstilni kombinat Dunav, ne znam kojim povodom, punjena šuškavim stiroporom i jednog sivog kerića koji je bio toliko tvrd da je mogao da posluži kao sto, a ne igračka sa kojom bi spavala. Tetka koja je radila kao šefica u Robnoj kući Bazar poklonila mi je kuhinju, par plastičnih šoljica, tanjirića, skoro sam od sreće pala u nesvest. Bicikl sam dobila da vozam na mesec dana od teče koji mi je nešto kasnije, kad sam već bila tinejdžerka, poklonio kasetofon. Onda sam mogla da slušam Bajagu.
Niko nije želeo da bude u kući, deralo se sa prozora kada padne mrak, borba da se izvuče još desetak minuta. Kolena krvava, u krastama, na ranu umrljaš pesak da zaustavi krv da možeš da nastaviš da se igraš lastiša, kompanije, žmure, penješ na drvo, igraš školicu, hodaš na štulama, bereš ringlove i neprskane crvljive jabuke sa drveta, obrišeš o rukav, pojedeš i koštice i crva. Napraviš sebi ogrlicu od belih rada, kapu od papira. Stvoriš sebi igru, radost, zdravlje.
Ne sviđa mi se ovo danas, volela bih da znam šta bi naša deca rekla o svemu ovome. Jesu li srećna što imaju pse na baterije koji oponašaju pravu životinju, što češće sede u kući nego što se valjaju u blatu, što sve manje znaju da bace i uhvate loptu, popnu na drvo, što ih vozimo i dovozimo, luda vremena, iz škole umesto da “se vuku sa torbama”, sednu malo na travu, popnu na drvo, vrate sa probijanjem roka od sat vremena. Krive se ko kifle, kažu statistike sa lekarskih pregleda za prvi razred, slabog su vida, lošeg držanja, ravnih stopala, gojazni.
Oni danas, ispada tako, ne moraju ništa sami. Sve je nekako na gotovo. Sve te naštancane igračke, na svakom koraku (roditelji često preslabi da kažu “Ne može!”) ubijaju radost našoj deci. Oni do sedme godine su već sve isfurali, nema radosti, iščekivanja, nema ubeđivanja roditelja, nema neprospavanih noći do njihove plate kad će se videti hoće li nešto možda kupiti. Mislimo da radimo najbolje, a nije dobro.
Žvaćemo umesto njih. Igramo se umesto njih. Mislimo umesto njih. Sputavamo im razvoj sposobnosti neophodnih za dalji život. Oni su već u osnovnoj školi „smoreni“, „tupi“, nezainteresovani.
Deca moraju da imaju dokolicu, moraju da budu napolju, moraju sami da nađu sebi igru, osmisle igru. Od igračaka je lopta najbolja stvar koju možemo da im kupimo, a košta 100 dinara. Sve ostalo, papir, makaze, bojice, flaše, pasulj, kanap, pertle, svesku, kredu, drvo… imaju.
Ne znam hoće li moja devojčica sa komodom punom plišanih igračaka (zaustavila sam se poslednjih godinu dana, istrenirala sam odsečno “ne može”!) moći nekad da kaže o svojoj lutki, ono što ja njoj sada pričam: „Sedela sam na tepihu, bilo je veče i padao je sneg, u maloj dnevnoj sobi. Imala sam šest godina. Deda je bio u trpezarijici. Ja sam od čarape pravila gumicu. Onda je tvoja baka došla sa posla i donela mi lutku od ćerke njene koleginice. Dala sam joj ime Vida. Bila je gola i imala je gustu neočešljanu kosu sive boje i duge trepavice na očima koje se otvaraju i zatvaraju. Veći stomak, kratke noge. Vida je postala moja omiljena i dugo vremena jedina lutka kojoj sam pravila haljine od čarape i maramice od platna.“
Dodaj komentar