Ona je pasionirana planinarka, obožava putovanja, svake godine, sama, obavezno ide na more, ostaje tamo bar mesec dana i pliva po nekoliko kilometara dnevno. Pre nekoliko godina skakala je padobranom, a nije odolela ni čarima adrenalinskog parka (“to se uzbuđenje ne da opisati!”). Ima tome dve godine kako je sa začuđujućom lakoćom prebolela koronu iako je u bolnici, zbog istovremenog naprsnuća kuka, ležala gotovo nepokretna skoro mesec dana.
Zaraslo, prošlo, a dva-tri meseca kasnije, kad se osovila na noge, sela je na autobus za Paragovo, odakle je “odrapila” par kilometara po Fruškoj gori. Mašta i o još jednom spuštanju padobranom, Bože zdravlja.
Sve ovo ne bi bilo nikakvo čudo, da Novosađanka Mirjana Mihalek nema pune 93 godine! Iako deluje krhko, ova baka je vitalnija i energičnija od upola mlađih i ne miruje ni trena.
– Tog leta, nakon što sam se oporavila od korone, sela sam u avion za Krk i odatle se trajektom prebacila do Cresa, gde moja rođaka ima kuću. Svaki dan sam išla na plivanje, sama, šta fali?! Svi bi nešto da pomognu, da idu sa mnom da me čuvaju, ali neću da opterećujem ljude. Radim ono što mi se sviđa, dok još mogu, neću da me nadgledaju – priča uz smeh šarmantna gospođa Mihalek – Moj dan je ispunjen do poslednje minute. Kuvam, perem, spremam, sve sama postižem, hvala bogu. Pomogne mi snajka Radmila, kad je tu. Volim da pročitam dobru knjigu, slušam omiljenu muziku, a nisam odolela ni društvenim mrežama, malo-malo pa sam na Fejsbuku ili Skajpu. Kad mi nadođe inspiracija, odsviram nešto na klaviru ili harmonici.
– Još nisam za staro gvožđe – kaže ne bez ponosa, ističući da je te instrumente, uz violinu pride, naučila da svira u srednjoj muzičkoj školi, gde je bila jedan od četiri maturanta prve posleratne generacije.
Gospođa Mihalek potiče iz poznate vojvođanske porodice Čenejac: njen otac Branko, jedan od najplodnijih kompozitora tamburaške muzike, beše vrstan muzički pedagog i horovođa, pa se u njihovom domu večito pevalo i sviralo. Državnu muzičku školu (kasnije je preimenovana u “Isidor Bajić”), Mira je upisala zajedno sa Ivanom Mihalekom, mladićem kojeg je upoznala na folkloru, u čuvenom KUD “Svetozar Marković”. Bila je to ljubav na prvi pogled, a nakon što su maturirali, jedva punoletni, zaposlili su se u toj školi kao muzički pedagozi – i odmah se venčali. Ubrzo im se rodio sin prvenac Dušan, nekoliko godina kasnije dobili su Mišu, ali obaveze u školi i oko dece nisu ih sprečile da se okrenu ostvarenju najvećeg sna, studijama na Muzičkoj akademiji u Beogradu.
– Upisali smo pedagoški smer, a na predavanja smo putovali u cik zore, klackajući se vozom do prestonice. A do tog voza, od Sremske Kamenice, gde smo stanovali s našim sinovima, stizalo se svakako, čamcem, biciklima, po ledu, snegu… Ništa nam nije bilo teško, sve smo postizali i diplomirali smo sa samim desetkama – priča simpatična gospođa koja je kasnije kao muzički pedagog radila u brojnim školama, ali joj je u najlepšem sećanju ostala Specijalna škola “Dr Milan Petrović”, gde je podučavala decu s posebnim potrebama. Potom je prešla za korepetitora u KUD “Sonja Marinković”, dok se njen muž posvetio osnivanjuTamburaškog orkestra Radio Novog Sada koji je pod njegovim vođstvom postao najbolji orkestar te vrste u ondašnjoj Jugoslaviji.
– Dušu smo odmarali planinareći. Za pedeset godina braka obišli smo gotovo sve jugoslovenske planine – tri puta sam se penjala na Triglav, verala se po Čakoru, Prokletijama, Rtnju, Goču… Kasnije, kad smo kupili fiću, pohodili smo Alpe u Italiji i Austriji – nabraja Mira Mihalek, ističući da su ona i suprug uporedo gradili uspešne karijere i prenosili deci ljubav prema muzici i planinarenju.
Stariji, Dušan, krenuo je stopama roditelja: završio je Akademiju i godinama je bio vrlo uspešan urednik Muzičkog programa Radio Novog Sada. Svojevremeno se čak okumio sa Ivom Pogorelićem kojem je omogućio da vežba u Studiju M, na klaviru koji je bio najbolji u tadašnjoj Jugoslaviji. Od 1999. živi u Izraelu, gde je u prvo vreme bio direktor Muzičkog centra, da bi karijeru, nakon što je pod stare dane diplomirao turizmologiju, nastavio kao jedan od najboljih turističkih vodiča kroz Svetu zemlju.
Mlađi sin Miša, majstor svetla u Srpskom narodnom pozorištu, nije dočekao penziju – pokosila ga je teška bolest nekoliko godina nakon što mu je preminuo otac.
– Posle te 2004, kad sam izgubila svog Ivana, ništa više nije bilo isto. A onda je otišao Miša i srušio mi se čitav svet. Dušan je tada uveliko živeo u Izraelu, ostala sam sa snajom, Mišinom suprugom, i njihovo dvoje dece. Morala sam da nastavim dalje, nije bilo druge. Odlučila sam da pokušam da živim onako kako bi Ivan voleo – da planinarim, doduše samo po Fruškoj gori, da proučavam istoriju našeg muzičkog stvaralaštva i skupljam dragocenu građu, da se viđam s prijateljima, odlazim na koncerte i u pozorište, i, naravno, da se unucima koji su tada već bili odrasli. U Izrael, kod Dušana, ranije sam odlazila dosta često, u poslednje vreme sam to malo proredila, imam toliko toga još da uradim, plašim se da neću stići. Dođe on ovamo svakog leta, ostane nekoliko meseci, lepo se družimo, razmenjujemo informacije i iskustva o našim muzikološkim istraživanjima, odlazimo u goste, slušamo muziku, posećujemo izložbe… Prošle godine bili smo na Betoven maratonu, od podne do kasno uveče, baš sam uživala – kaže gospođa Mira.
Sa širokim osmehom ističe da je bogata žena: njena dva sina podarila su joj šestoro unuka, ima trinaestoro praunučadi, svoje, i još četvoro od prerano preminule sestre. Ne viđa ih često, pogotovo one koji su u Izraelu, ranije su s njom, kad se svi skupe u Novom Sadu, odlazili u Frušku goru, ali bez gorčine konstatuje da im verovatno više nije zanimljivo da se druže sa prabakom.
– Ali, prabaka je zaista nešto drugo od onoga kako zamišljamo žene tih godina. Ne po izgledu, već duhom, koji je još uvek svež, bistar, radoznao, željan novih podviga i akcija. Neumoran. Ono što je nedavno učinila u čast omiljenog profesora Dušana Stulara, poznatog i priznatog kompozitora, vrsnog muzičkog pedagoga i korepetitora u Srpskom narodnom pozorištu, zaista je ravno podvigu. Uspela je, posle višednevne potrage, da pronađe njegovu humku na novosadskom Novom groblju i ostala je zatečena njenom zapuštenošću, pa je čvrsto odlučila da ne dozvoli da umetnik koji je toliko zadužio grad ostane skrajnut i zaboravljen. Uputila se u novosadsko udruženje Slovenaca “Kredarica”, gde je ubedljivo obrazloživši svoju molbu da se izmire dugovi za grobno mesto, naišla na razumevanje. O svom trošku uredila je njegov grob, obeležila ga krstom, postavila ploču s imenom i posadila cveće. Ostaje joj, veli, da se nada da će neko posle nje preuzeti brigu o poslednjem počivalištu novosadskog muzičkog velikana.
Možda je ključ vitalnosti i dugovečnosti Mirjane Mihalek upravo to što uvek podiže lestvicu za koji centimetar više, što je i dalje uporna, beskrajno radoznala, spremna na nove izazove i ciljeve koje obavezno i ostvaruje. Uprkos godinama i predrasudama.
Izvor: Angelina Čakširan/Blic žena
Fantastična životna priča osnivača Ikee: Odrastao kao siromah, deci ostavio milijarde
Dodaj komentar