Arheolozi u Kini u 13. veku otkrivaju sićušna, deformisana stopala koja su bila umotana u gazu i stavljena u posebno oblikovane „lotosove cipele“. Od tada će proći mnogi vekovi tokom kojih će žene biti svojom voljom biti kasapljene kako bi bile privlačne muškarcima a reporteri i dan danas u Kini pronalaze vremešne starice koje s ponosom pokazuju svoja ranjava stopala.
U pitanju je gnječenje i lomljenje stopala devojčicama kako ne bi narasla više od 10 santimetara. Sve preko ove dužine smatralo se neprivlačnim a devojka koja ne bi slomila svoja stopala na vreme, ostala bi usedelica.
Visoko društvo izmislilo modu „malih stopala“
Tvrdi se da je vezivanje stopala inspirisano dvorskom plesačicom iz desetog veka po imenu Jao Niang koja je vezala svoja stopala u obliku mladog meseca. Očarala je cara Li Jua plesom na prstima unutar zlatnog lotosa visokog skoro dva metra okićenog trakama i dragim kamenjem.
Pored promene oblika stopala, ova praksa je takođe proizvela određenu vrstu hoda koji se oslanjao na mišiće butine i zadnjice za podršku.
Vezivanje stopala je od početka bilo prožeto erotskim prizvukom. Postepeno su i druge dvorske dame — koje su imale novac, vreme i prazninu za popunjavanje — preuzele vezivanje stopala, čineći ga statusnim simbolom među elitom.
Malo stopalo u Kini, koje se ne razlikuje od malog struka u viktorijanskoj Engleskoj, predstavljalo je visinu ženske prefinjenosti. Za porodice sa ćerkama koje se mogu udati, veličina stopala je prevedena u sopstveni oblik valute i sredstvo za postizanje uzlazne mobilnosti.
Proces je počinjao u detinjstvu
Najpoželjnija mlada imala je stopalo od sedam centimetara, poznato kao „zlatni lotos“. Bilo je respektabilno imati stopala od 10 centimetara — srebrni lotos — ali stope od 12 centimetra ili duža su odbačene kao gvozdeni lotosi.
Izgledi za brak za takvu devojku su zaista bili mračni.
Iz ovoga se može shvatiti da je svaki aspekt ženske lepote blisko povezan sa bolom. Postavljene jedna pored druge, cipele su bile dužine mobilnog telefona.
Očigledno je zašto je proces morao da počne u detinjstvu kada je devojčica imala pet ili šest godina. Prvo su joj stopala potopljena u toplu vodu, a nokti na nogama kratko isečeni.
Zatim su stopala masirana i namazana pre nego što su svi prsti, osim velikih, slomljeni i vezani za taban, praveći trougao. Zatim, njen ris je bio napet dok je stopalo bilo dvostruko savijena.
Na kraju, stopala su vezana na mestu pomoću svilene trake dužine tri metra i širine pet centimetara. Ovi omoti su nakratko skidani svaka dva dana kako bi se sprečilo da krv i gnoj zaraze stopala…
Ako se stopalo ne bi smanjilo dovoljno, deo bi bio odsečen ili ostavljen da istruli
Ponekad je „višak“ mesa bio odsečen ili podstaknut da trune. Devojke su bile prinuđene da hodaju na velike udaljenosti kako bi ubrzale lomljenje svog risa. Vremenom su omoti postajali čvršći, a cipele manje jer su peta i đon bili zgnječeni zajedno. Posle dve godine proces je završen, stvarajući duboki rascep koji bi mogao da drži novčić na mestu.
Jednom kada je noga zgnječena i vezana, oblik se nije mogao promeniti a da žena iznova ne trpi isti bol.
Poslednja fabrika cipela za ovakva stopala zatvorena pre 20 godina
Iako je ovaj običaj sada potpuno odbačen u Kini – poslednja fabrika cipela koja proizvodi cipele od lotosa zatvorena je 1999. – a opstala je hiljadu godina delom zbog emocionalnog ulaganja žena u praksu.
Lotosova cipela je podsetnik da istorija žena nije pratila pravu liniju od bede do napretka, niti je to samo veliki svitak patrijarhata.
Tokom ove bizarne tradicije duge više od 1000 godina, Kineskinje su usmeravale svoju energiju i talente ka postizanju verzije fizičkog savršenstva od sedam centimetara.
Izvor: zena.blic.rs
Dodaj komentar