Talibanska strahovlada vraća ih tamo odakle su se nadale da će pobeći. Da opet postanu samo majke, ljubavnice svome mužu, obespravljene ropkinje i sluge. Da ne smeju preći prag bez muške pratnje. Da ne mogu imati bankovni račun. Da im se oduzmu deca ako muž nije zadovoljan i bace ih se na ulicu. Da ih kamenuju ako se i posumnja da se neka zaljubila u drugog.
Jednu od teških slika koje pamtiš celi život nosim iz Londona. Došli smo na promociju našoj kćeri M. koja je tamo magistrirala. Već obučeni u svečane toge raznih boja, mladi ljudi iz celog sveta, ponosni, puni nada za svoju budućnost, dočekuju u auli svoje porodice koje su doputovale od kojekuda da s njima proslave veliki dan.
U toj veseloj gunguli ugledam prekrasnu devojku raspuštene kose kako diže ruke, maše i trči prema ulazu. Otamo dolazi par, očito roditelji, otac u odelu i beloj košulji, a majka u burki, zakrabuljena od glave do pete, samo s malim prorezima za oči pokrivenima tankom mrežicom.
Devojka sa fakultetskom diplomom grli svoju mati kojoj ne vidi ni lice ni osmeh i ljubi je u crnu tkaninu, a majka je gladi po kosi crnim rukavicama. Ni njih ne sme skinuti da joj kogod ne bi video ruke. Došlo mi je da plačem.
Ne znam iz koje zemlje je bilo to dvoje ljudi koji su našli neki način da svoju kćer pošalju na školovanje na Zapad. Kod kuće bi izgledala kao njena mati i živela bi njen život. U crnoj crnini. Poništena. Zatvorena u kuću i bez šanse da bude bilo šta drugo osim majke, ljubavnice svome mužu i ropkinje.
Ovih dana, dok su talibani zauzimali Kabul i druge gradove po Avganistanu, opet sam mislila na tu devojku i na sve te curice, devojke i žene koje su, u svim fanatičnim verskim diktaturama, najstrašnije žrtve režima. Najpre ide udar na njih.
Američka intervencija dala je avganistanskim ženama malo daha, devojčice su počele ići u školu, devojke su studirale, radile, čak i u vojsci i policiji, žene su šetale, jele sladoled i smejale se na ulici. Deo njih je skinuo burke. Sada je i to malo i sporo oslobođenje opet gotovo. Žene se vraćaju pod jaram.
Vesti kažu da su se za par sati nakon pada Kabula zatvorile u kućne zidine, da su smesta morale dati otkaze, da u pod skrivaju diplome i da je za sve njih gotovo sa školovanjem i studijima.
Talibanska strahovlada vraća ih tamo odakle su se nadale da će pobeći. Da opet postanu majke, ljubavnice svome mužu, obespravljene ropkinje i sluge.
Da ne smeju preći prag bez muške pratnje. Da ne mogu imati bankovni račun. Da im se oduzmu deca ako muž nije zadovoljan i bace ih na ulicu. Da ih kamenuju ako se i posumnja da se zaljubila u drugoga.
Mi ovde teško možemo pojmiti kako žive te žene pod šerijatskim zakonima, kao što, uostalom, mnogi ovih godina nisu hteli razumeti ni problem izbeglica i migranata. Ali iz takvih zemalja možeš samo bežati.
A opet, sve da ti se i posreći da pobegneš, kod kuće s glavom na panju ostavljaš porodicu koja će biti tretirana kao izdajnička. Čitam sada nadmene komentare da se Avganistanci moraju sami izboriti za svoju slobodu. Ali kako? I s čim? Talibani imaju silan novac koji im dotiče iz ekstremističkih verskih bunkera, od šverca oružja i droge, imaju puške i eksploziv, spremni su ubijati sladostrasno i do besvesti, svakoga ko šušne.
A velika većina stanovništva je bez škole, narod neosvešten, nepismen, zapušten, namerno držan u kavezu predrasuda i strahu od okrutnog talibanskog boga. Lažnog boga kome su najveći neprijatelj ne nasilje, ne pljačka i zulum, nego žene. I sada još narod ostavljen od svih.
Pre deset godina, 2011., objavljena je studija po kojoj su za žene najopasnija mesta na svijetu – Avganistan i Kongo.
Ženama u ovakvom Avganistanu opet će biti teško dobiti čak i medicinsku pomoć jer žensko zdravlje nije prioritetno u talibanskom poretku. Ako umre, Allah je tako hteo, muž će dovesti drugu.
U Avganistanu umire jedno od 11 novorođenčadi, izvestio je UNICEF. A nad devojčicama će se nastaviti praksa polnog sakaćenja koja je ostala najraširenija u južnom delu zemlje, prema granici s Pakistanom. Za one koji za to eventualno nisu čuli, reč je o verskom ritualu obrezivanja ženskih genitalija koje se obavlja britvom, nožem, makazama pa čak i komadom stakla. Krvavi postupak izvodi se kod kuće, najčešće pre nego što devojčice napune pet godina, bez anestezije, a ”operateri” su babica ili kakav seoski laik koji se izveštio za to varvarsko divljaštvo.
Paralizirajući strah za svoj život i porodicu, osećaj beznadne nemoći ili pak indukovano uverenje neobrazovanog stanovništva da je jedino takav način života mio Allahu, garantuje talibanima da će nesmetano vladati do sudnjega dana, kažu stručnjaci.
Civilizacija je Avganistan ostavila na cedilu, a još je strašnije što je ta epska izdaja usledila nakon što su mnoge žene i muškarci počeli nazirati neko svetlo na kraju tunela za svoju zemlju.
Ako je ona devojka iz Londona bila Avganistanka i ako se vratila kući, možemo lako zamisliti šta je danas s njom. O, kako se treba stideti njenog jada. Gde god su ženska prava najveći neprijatelj režima, očekuj generalno najjezivije scenarije. I ovde imamo te razne pokrete koji bi ženu sveli na mašinu za rađanje i sluškinju i zato je to potrebno jako dobro osvestiti. Koliko god nam se činilo da Avganistan i talibani nemaju ama baš nikakve veze s nama.
Izvor: Telegram
Ovih 29 pravila žene Avganistana moraju da poštuju ili ih čeka bičevanje, odsecanje udova, smrt
Dodaj komentar