Zu plače i uz prvu kafu priča kako je njen deda tukao njenu baku, pa iako ih je oboje beskrajno volela, od prvog njegovog udaranja džezvom u sedu glavu koja pravi najbolje domaće pite na svetu, nekako ga više, plače i slini, nikad nije volela isto.
Kad je baka umrla od njegovog nasilja, alkoholom ili bogznačime izazvanim, poživeo je još godinu dve tugujući za njom.
– Ili za samim sobom, Zu, zar ne?
– Svejedno, zaklela sam se sebi da tako neću da živim, makar crkla sama samcijata!
I nije, a jeste. Odrastala je uz gotovo svakodnevne batine koje je njen otac, umesto ruža i poljubaca, ‘poklanjao’ njenoj majci. Kad je prvi put kao srednjoškolka stala između njih, kaže, umalo je pokušao da je udavi, pa je krajem maja nosila vunenu rolku da prikrije masnice na vratu.
Posle je otišla na fakultet, zaljubila se, udala za muškarca koji je, kobajagi, voleo baš nju.
Dvoje dece.
Prvi šamar dobila je posle godinu dana zajedničkog života u nepoznatom gradu.
‘Ako, neka te bije kad imaš dugačak jezik’, njegova majka.
‘Ti si, bre, luda, kad ‘oćeš oca svoje dece da strpaš u zatvor’, njegov otac.
“Ajde, školski, idi se istuširaj, pa na spavanje, a ti, gospođo, kad vidiš da je pijan, idi u drugu sobu, što ga provociraš, pa ti posle đavo kriv’.
Kako možete tako nešto da mi kažete, pobogu?
‘Ajde, bre, ženo, skloni se, skloni tu decu i prestani da laješ’, policajac u interventnoj, školski drug nasilnika.
‘Ispričajte mi šta se dogodilo.’
‘Hoću kad Vaše kolege izađu, neprijatno mi je pred njima.’
‘Ma kakve veze ima, samo vi pričajte ako mislite da napravimo tu belešku’, u stanici policije posle porodičnih batina.
‘Gde Vas je udario?’
‘Doktore, pa valjda vidite ove podlive na licu, posekotinu na glavi, dva slomljena zuba i dva slomljena rebra, pregledajte me i napišite izveštaj, treba mi za sud.’
‘Pa ja ne znam kako, čekajte da zovem kolegu. Kolega, kakve su ovo povrede? Napiši lake telesne, kolega, ionako nemamo vremena da je sad vodamo okolo, vidite kolika je gužva ovde. Idite kupite obrazac, pa se vratite da vam popunim.’
‘A pregled?’
‘Vidim sve, nema potrebe’, u Hitnoj pomoći posle porodičnih batina.
‘Šta je imao na nogama kad Vas je šutirao? Ne znam, ne sećam se, ležala sam na podu s rukama preko glave. Jeste mu se suprotstavili, vratili mu udarce? Zašto me to pitate kad vidite da sam sto puta slabija od njega? Probala sam da se odbranim, ali bi me on onda udarao još jače.’
‘Zašto niste pobegli?’
‘Mislite da sam mogla? Hoćete li podneti krivičnu prijavu protiv njega, pitam vas, ja ne mogu sama da se izborim sa ovim?’
‘Najbolje da ipak to rešite sami, gospođo, Tužilaštvo ne može da rešava vaše porodične probleme’, zamenik javnog tužioca pri pokušaju žrtve da prijavi nasilje.
‘Najbolje je da deca ostanu sa njim u kući, mali su, ne treba da menjaju mesto prebivališta, veliki je to stres za njih. A kad gledaju kako im otac tuče majku, to nije stres? Pa vi ionako nemate gde da živite, ni od čega. Podnela sam zahtev za podelu bračne imovine, imaću. Pa da, time ste ga još više razjarili, zato je besan, nije trebalo to da radite. A šta je trebalo, da dozvolim da me ubije? Pa nije vas ubio, vidim, a kad budete imali posao i stan, onda tražite da vam se deca povere na staranje, on, koliko vidim, nije nasilan prema njima’, u Centru za socijalni rad nakon nasilja u porodici.
‘Ne mogu da dođem na posao, pala sam niz stepenice, slomila zub, boli me. Ok, menjaću te, ali nemoj više da zloupotrebljavaš moju dobrotu. Platiću ti, molim te. Naravno da ćeš da mi platiš, pa ne radim ja za lepe oči’, na poslu posle batina.
‘Draga, treba mi tvoja pomoć, hoću da odem iz ovog pakla, ali nemam kud. Advokat traži novac da me zastupa na sudu, moram da iznajmim stan, a nemam za kiriju, jednostavno ne zarađujem dovoljno, na poslu nemaju razumevanja za moje izostanke, u gradu govore da sam sigurno loša kad me bije, upiru prstom gde god se pojavim, ‘eno je ona, pa sigurno mu je nešto uradila čim je ovako prebija’, ponižavaju me i vređaju gde god se okrenem, a ja sam na korak od samoubistva.
”Pakuj se, dolazim po tebe, ko ih jebe sve, snaći ćemo se, imam neki dinar u šteku, daću ti, samo se pakuj i beži odatle dok još možeš, stižem za pola sata, prijateljice.
Nasilje u porodici, nasilje u institucijama, nasilje na poslu, nasilje u društvu, nasilje, nasilje, nasilje, nasilje.
Svaka sličnost sa stvarnim događajima je stvarna, istinita i svakodnevna.
A šta ste vi uradili da spasete bilo koju ženu, majku, sestru, koleginicu, prijateljicu?
Što ćutite?
Pa i ćutanje ubija, da, pre ili kasnije.
Na jedan fin, perfidan, podmukao i konkretan način, odgovorni ste za svako viđeno i neprijavljeno porodično nasilje.
Kazne za ubistva žena su blage, praksa kažnjavanja neujednačena, a mnogi zločini sa smrtnim ishodom nisu kvalifikovana kao teško ubistvo. Samo deset posto počinilaca kažnjeno je maksimalnom kaznom od 40 godina, dok je stotine dece ostalo bez majki koje su u više od tri četvrtine slučaja ubijane u sopstvenom domu.
Najveći broj femicida mogao je da bude sprečen da je čitavo društvo manje patrijarhalno, manje mizogino, manje nasilno, a najpre, da institucije čiji je jedini smisao postojanja da se problemom nasilja nad ženama bave, u svoj posao nekad i rade. Nekad. Bar nekad.
Mislite o tome dok okrećete glavu na pogrešnu stranu.
Vi ste sledeći/a.
Kako je nasilnik koji je u Novom Sadu pretukao devojku i svima nama lupio 2 šamara
Dodaj komentar