Euforija je završena. Srpski košarkaši se nakon velikog uspeha na Svetskom prvenstvu u Manili vraćaju svojim porodicama i profesionalnim obavezama, a mi konačno možemo da odahnemo i sa međunarodne vratimo se domaćoj sceni i Aleksandru Vučiću.
Zašto opet on?!
Nakon što su nas košarkaši obradovali, nakon što su svojim izgaranjem za dres, narod i dečačke snove došli na jedan šut od svetske titule, nakon što smo neki i suze puštali nakon pobede nad Kanadom, u euforično slavlje odmah nakon brkova Vlade Đurovića uleteo je budući košarkaški trener, verovatno i selektor koji trenutno obavlja funkciju predsednika Srbije.
Nisam mogao ni da ga gledam, a još manje slušam
Toliko retko nam proradi taj nacionalni impuls, ali onaj najpozitivniji, i da nema uspeha košarkaša, vaterpolista, odbojkaša ili tenisera mi bismo bili jedna razularena banda, a nikako narod i država.
Sportisti su oduvek bili najveći i najbolji ambasadori Srbije.
Ponovo su nas istinski usrećili i OK, nerado priznajem, malo me je i sramota pred komšilukom zbog nekih izgovorenih rečenica upućenih ka TV ekranu.
Bože, kako sam se samo „napalio“ kao dete koje sutra jedva čeka da uzme loptu i istrči na basket u kraju.
Ponovo me je čačnuo sport iako on nije ni nalik onome zbog čega sam zavoleo loptu. To odavno nije igra već biznis. Upravo zato ova svetska i evropska prvenstva, ta takmičenja između država i nacija u sportu, bez mnogo love koja se tu nameće kao „viši“ cilj, upravo zato u meni to može i dalje izazvati strast i adrenalin. Tu se igra za prestiž, za obraz i čast.
Za sve ono što apsolutno ne zanima ove druge, koji žele i umiru za tim da odlučuju o tuđim sudbinama krijući se iza najvišeg među njima.
Čoveka koji je uzurpirao opštenarodno veselje, da bi se poput parazita nakačio na tuđ uspeh, na dečju radost i oduševljenje svih onih koji vole košarku.
A onda se vratio život
Predsednik države u tom jednom danu, u tom neočekivano radosnom danu u inače vrlo apatičnoj i posiveloj Srbiji, morao je da uzurpira medije i poigra nam se sa živcima, ali i insteligencijom i dostojanstvom.
Svako kome je još ostalo iole zdravog razuma ugasio je TV kada je video da se predsednik obraća narodu par minuta nakon kraja košarkaške utakmice.
Doneo je predsednik države korpu iz prodavnice i pred narod bacio bisere u vidu parizera, jogurta, soka od jabuke, krompira, špageta, kafe, začina, detardženta i šampona.
Dok košarkaši osvajaju svet i neviđene visine, mi ostali osvajamo i dublje istražujemo i kopamo dno. Dok košarkaši imaju Pešića, mi ostali imamo Vučića.
Naš životni i budući košarkaški selektor, ako uspeva od silnih obaveza da prisustvuje predavanjima, vežbama i kolokvijumima, selektirao je ovih nekoliko namirnica kako bi saopštio radosne vesti narodu svom.
Pešić je pokušao da dokaže svetu da smo mi zaista zemlja košarke, a ovaj Perhan na steroidima uporno nas podseća da smo mi zemlja parizera i šampona od koprive.
Ne zemlja vere i nade, već zemlja kriminala u kojoj vlada ljudski talog presvučen u skupocena odela koji narodu golo preživljavanje predstavljaju kao viziju budućnosti.
Od letećih automobila došao je dragi predsednik do parizera u samo nekoliko godina, a mi smo u međuvremenu makar naučili da ugasimo televizor.
Nažalost, hteo ili ne, u današnje vreme zaista je jako teško skloniti se od stresa. Od zla uopšte.
Pronaći će vas neki od predsednikovih bisera pre ili kasnije.
Košarkaši, odbojkašice, odbojkaši, teniseri, pa čak i fudbaleri uspeli su u nekoliko dana da učine ovu naciju makar na trenutak srećnom. Da zaboravimo čemer i jad koji nam se nadvio nad glavama i ne napušta.
Uspeli su da probude romantiku, neku šarenu lažu, neki iracionalni oblak da je timski duh i zajedništvo još uvek nešto što nas može spasiti iz ponora.
Uspeli su da probude magiju, ponos, borbeni duh. Kako dobar osećaj, rado ga se setim.
Ali ne. Ovaj napredni superheroj nije dozvolio ujedinjenje nacije ni na tren. Pojavio se poput kišnog oblaka kako bi razbucao romantiku i iskorenio svaku veru i nadu da će duh zajedništva i razuma prevladati u ovom društvu nad poltronstvom, lopovlukom i primitivizmom.
Selektor Vučić opet je nadmudrio svoje protivnike. Njegov tim „Bolja cena“ i prva petorka – parizer, jogurt, krompir, kafa i sok – tradicionalno vlada u ovim domaćim okvirima bez prava i pravde, a na međunarodnoj sceni služi za koš razliku Šolcu, Bajdenu, Putinu, Makronu i ostalim Klintonima.
Kad bi samo od dečjih snova moglo da se živi…
Košarkaši hvala vam što ste nas izmestili na tren. Bilo je magično.
Dodaj komentar