Goran je „jebandžija“, zet iz Negotina koji je zavoleo lokalni „pirotsći“ dijalekt i misli da je „najubav“

Pirot je zaista poseban srpski grad. Toliko lepote u i oko Pirota zaista ostavlja bez daha, a osim reka i planina lepote ovog kraja čine i ljudi, odnosno, između ostalog, i njihov jedinstven dijalekt.

Goran Tobić, diplomirani inženjer poljoprivrede iz Pirota priča za Jugmediu kako došljaci, odnosno jebandžije i jebandžike prihvataju lokalni pirotski dijalekt i da li ga koriste u svakodnevnom životu. On je jedan od tih „jebandžija“.

Jebandžija, osoba koja nije iz doma i koja nije rod: Neču jebandžije da znaju kakvo mi je u kuću, stranac, tuđin. Doš’l jebandžija, mrmlja nešta, ne razbiramo ga. Šaljivo, vulgarmo. Muž druge žene, Jebandžija je čuž muž. Jebanžika – žena koja nije iz doma i koja nije rod. Ti si jebandžika, mojete snaje su mi pomile. (Rečnik pirotskog govora, Dragoljub Zlatković).

– Imate li za b’le za kutrence?

– Mislite, za buve?

– Ma ne bre sine, za b’le mi trebe…Kutre mi ima b’le, a ne buve!, priseća se jedne od anegdota Goran Tobić, diplomirani inženjer poljoprivrede, rođen u Negotinu. U Pirotu živi od 1992. godine. Sa suprugom Danijelom, koja je takođe diplomirani inženjer poljoprivrede, od 2005. godine drži poljoprivrednu apoteku.

Tobić je jedan od došljaka, odnosno na dijalektu jebandžija, koji se vrlo brzo uklopio u ovu sredinu, prihvatio lokalni pirotski dijalekt i koristi ga u svakodnevnom životu.

Pio vodu sa Guševice

– Moj prvi susret sa dijalektom bio je na fakultetu. Naime, na grupi za hortikulturu, Danijela je bila jedina Piroćanka. Kao što obično biva, na pauzama, između predavanja, da ubijemo vreme, molili smo je da nam „prevodi” reči sa srpskog, na pirotski. Inače, moja majka, a zatim i sestra, u Pirotu su završile Pedagošku akademiju, tako da sam ja još kao mali dolazio u Pirot, slušao razgovore na pirotskom i „pio vodu sa Guševice”, što znači da mi je bilo suđeno da se opet vratim – priseća se Goran za portal Jugmedia.

– Naravno da govorim i mislim da većina ljudi koji dođu iz drugih mesta, kad tad ’progovore’ pirotski. Priroda posla mi je takva, da sam svakodnevno u kontaktu sa ljudima, sa Piroćancima, pa volim, onako u šali da malo sa njima ’pooratim’. Njima se to sviđa, pa neki čak i ne znaju da nisam Piroćanac. Piroćanci su me prihvatili veoma dobro, čak mogu slobodno da kažem odlično. E, sada, da li je to zato što sam jebandžija ili zbog posla kojim se bavim i stručnosti, to već ne znam. Znam da rado dolaze kod nas u apoteku, vole da porazgovaraju sa mnom, da poslušaju savet. Interesantno je da imamo neke ljude koji su nekada bili mušterije, pa su prestali da se bave poljoprivredom, ali svakodnevno dolaze u radnju da posede i popričaju sa nama. Mi ih zovemo ’usvojeni’ babe i dede. Dođu da se izjadaju, da se pohvale, da potraže pomoć od nas, jer ih deca ne slušaju, nemaju vremena za njih ili su daleko….To su nama dragi ljudi i uvek im poklonimo pažnju, podelimo parče torte, poklonimo sitnice za Novu godinu, odnesemo ponude… – priča Goran.

„Oratila pirotsći“

Kaže da prve godine, kada je počeo da radi u poljoprivrednoj apoteci, nije mu bilo baš sve poznato.

– Zato sam, kada dođem s posla, tražio od supruge Danijele da mi prevede reči koje sam ja tokom radnog vremena zapisivao. Naredne godine sam počeo da radim sa Jovanom Džunićem, deda Džunom, starim Piroćancem, koji mi je mnogo pomogao da savladam dijalekt. Tako sam, kao taze jebandžija, polako učio pirotski. Gospodin Tomislav Panajotović me je prvi tako nazvao, i naravno, prvi objasnio značenje te reči. Interesantno je da je Danijela, njeni roditelji, ali i cela familija, sa mnom govorila, a ne ’oratila pirotsći’. Meni je to prijalo jer sam to shvatao kao znak poštovanja – dodaje Goran.

– Dijalekti, bez obzira koji, su jako važni za očuvanje lokalnih vrednosti, tradicije, kulture govora, istorije, i ne treba ga se stideti niti kvariti nekim novo izmišljenim stranim rečima. Pirotski dijalekt može, treba i na neki način već jeste brend, ali samo ukoliko ostane u okvirima izvornog dijalekta. Treba da se potrudimo da ga ‘odbranimo’ od sličnih, po meni ružnijih dijalekata poput leskovačkog, niškog, vranjanskog. Mnogi po Srbiji mešaju pirotski sa ovim drugim dijalektima i ta mešavina zvuči veoma ružno, karikirano i ni malo zanimljivo. To smeta i meni, a kamoli rođenim Piroćancima. Od svih ovih dijalekata, pirotski je, po meni, najubav, i ima najbogatiji rečnik i najzanimljivije reči. Ovde jedna reč ima celu priču, opisuje istovremeno jednu ili više radnji. U svakoj sredini u kojoj postoji ovakav dijalekt, ne može samo jedno. Mora biti prisutan i književni jezik, ali i dijalekt. Zna se kada se i gde koristi književni, a kada, gde i sa kim dijalekt – priča Goran Tobić.

Kada su 2005. godine ostali bez posla, Goran je sa suprugom Danijelom, pokrenuo sopstveni biznis. Otvorili su poljoprivrednu apoteku, rade u struci i trude se da svojim savetima pomognu poljoprivrednim proizvođačima. Redovno posećuju sajmove, idu na stručna predavanja i prezentacije, kako bi se usavršili i dopunili svoja znanja. Nedavno, su 1. oktobra proslavili „punoletstvo” apoteke, 18 godina rada. Imaju dve ćerke Isidoru, koja je master ekonomista i Anđelu, koja je viši radni terapeut.

„Goki, kvo?“, „te“

– Goran voli da se šali sa mušterijama, pa često počne sa njima da „orati”. Jedna od omiljenih uzrečica mu je „p’onooo”, a voli i kada ga pitaju Goki, kvo? da im odgovori, te, što bi on rekao, komunikacija kraća nego kod Engleza. S obzirom da radimo zajedno, uvek u istoj smeni, ukoliko dođe neka mušterija i počne baš onako, pirotski, da pita i priča, pa koristi neke baš stare izraze, ja sam uvek tu kao ’prevodilac’ i tumač – objašnajava Goranova supruga Danijela.

Anegdote iz apoteke

– Dobar dan. Imate li za konjoštipi?.

Nisam znao šta je konjoštip/konještip. Sreća, Danijela se baš onda zatekla u apoteci i pokazala mi kesu sa rovocidom. Naučio sam da je konjoštip u stvari rovac.

– Dobar dan Gorane. Daj mi smradovi za otrovi za u Barije imam za takvojate na kompiri“. (shvatio sam da traži insekticid protiv krompirove zlatice).

Kada neko dođe po preparate za zaštitu, obično pitamo čime je do sada prskao, misleći na naziv pesticida.

–  Dobar dan. Treba mi za prskanje.

–  A čime ste do sada prskali?

–  Pa sas prskalicu!!!

Kad uspemo da izvučemo odgovor, pitamo:

–  A sa čime ste mešali taj preparat?

–  Pa sas drvo!!!!

Nasmejemo se, a onda sve ispočetka…