Magazin Novi Sad

Šta je za mene novosadski? Spustiš na beton “Dnevnik”, pa gledaš Vošu sa istočne tribine

novi sad 60-e
Foto: skyscrapercity.com

Kada su me jednom prilikom pitali šta je za mene “novosadski”, odgovorio sam nošen prvom asocijacijom koja mi je pala na pamet: Spustiš beton “Dnevnik” presavijen na pola, pa gledaš “Vošu” sa istočne tribine, piše Ilija Tucić za portal Sasvim druga priča.

I uopšte, kod ovakvih pitanja, padne mi na pamet Zoki, onaj mali bucko iz filma “Tito i ja”, koji sve vreme maltretira ukućane svojom ljubavlju prema Titu, da bi na kraju hodočašća, u Kumrovcu javno priznao da ipak postoji puno toga što voli više od maršala. Od stripova i kolača, do drugarice sa kikama.

Tako nekako, prosečan Novosađanin, koji je u gradu ispratio poslednje decenije prošlog veka, teško da će u prvih pet sinonima “svog” vremena, ma koliko obrazovan i načitan bio, staviti neku od kulturno-istorijskih građevina ili šta god od onoga, što se pominje u turističkim bedekerima.

Ali savršeno pamti da smo se u to vreme nalazili kod Kokre, Lutrije, Tunela jeftinoće, Progresa, Uzora, kod Radničkog ili ispred Doma JNA. Da smo izlazili u Rupu, Atrijum, Garudu, Dendi, pili i jeli u Pilotu, Dalmaciji, Gurmanu, Zlatnoj gredi, Oraču i Piroš čizmi, a mnogi najpre u Mrci. Da se noćni burek jeo na Temerinskoj a jutarnji kod Đorđevića. Da se prvi film gledao ponedeljkom prepodne u Narodnom, a posle išlo u Zvezdu i Jadran. Kupovalo se u Borovu, Stoteksu, NORK-u, Mendi, Nami…

Bilo je i onih, pre svega ugostitelja, čija su imena bila brend zvučniji od naziva njihovih lokala. Hajde da neko nije čuo za: Batu Pežoa, Boru Fleku, Mileta Picu, Culeta, Miću Sokačeta ili Ristu iz Carigrada!

Znam neke kojima su najprepoznatljivi simbol njihove mladosti – garnirani sendviči iz “Zagreba”, današnje “Atine”. Uzgred, kažu da ima Beograđana, koji su godinama dolazili u Novi Sad na “indeks” sendvič. Navodno, oni ga nemaju.

A gde su svi oni naši lokalizmi, drugima nejasni, a mi ih podrazumevamo. Recimo, ogromna većina nas, reći će da ide “u SUP u Kraljevića Marka”. Istini na volju, SUP je u ulici Kralje Petra, i nikada nije bio u Kraljevića Marka. Ali… može nam se.

Zapravo, sve je to baš kako treba.

Moj otac je čitavog života govorio da je imao divno detinjstvo. A bio je 1934. godište. Vreme kod učiteljice, proveo je pod okupacijom. Posle rata, usred zime januarskog snega, nisu imali čizme, već su u drvene klompe gurali ljuštiku od kukuruza, da se bar malo ugreju. I opet… narednih 80 godina, govorio je da je imao divno detinjstvo!

Tako i mi, nikada nismo mislili da je “Voša” jedini tim na svetu. Da su se najlepše igračke kupovale u Mendi a najbolje jelo u Oraču i Piroš čizmi. Ima i boljih klubova i lepše hrane.

Ali samo jedno vreme – bilo je naše!

Bio je veliki graditelj Novog Sada, nisu ga voleli ni autonomaši ni velikosrbi, struka mu je uvek bila ispred politike

PARTNERI SAJTA


92 Shares
Share via
Copy link