Kada su me jednom prilikom pitali šta je za mene “novosadski”, odgovorio sam nošen prvom asocijacijom koja mi je pala na pamet: Spustiš beton “Dnevnik” presavijen na pola, pa gledaš “Vošu” sa istočne tribine, piše Ilija Tucić za portal Sasvim druga priča.
I uopšte, kod ovakvih pitanja, padne mi na pamet Zoki, onaj mali bucko iz filma “Tito i ja”, koji sve vreme maltretira ukućane svojom ljubavlju prema Titu, da bi na kraju hodočašća, u Kumrovcu javno priznao da ipak postoji puno toga što voli više od maršala. Od stripova i kolača, do drugarice sa kikama.
Tako nekako, prosečan Novosađanin, koji je u gradu ispratio poslednje decenije prošlog veka, teško da će u prvih pet sinonima “svog” vremena, ma koliko obrazovan i načitan bio, staviti neku od kulturno-istorijskih građevina ili šta god od onoga, što se pominje u turističkim bedekerima.
Ali savršeno pamti da smo se u to vreme nalazili kod Kokre, Lutrije, Tunela jeftinoće, Progresa, Uzora, kod Radničkog ili ispred Doma JNA. Da smo izlazili u Rupu, Atrijum, Garudu, Dendi, pili i jeli u Pilotu, Dalmaciji, Gurmanu, Zlatnoj gredi, Oraču i Piroš čizmi, a mnogi najpre u Mrci. Da se noćni burek jeo na Temerinskoj a jutarnji kod Đorđevića. Da se prvi film gledao ponedeljkom prepodne u Narodnom, a posle išlo u Zvezdu i Jadran. Kupovalo se u Borovu, Stoteksu, NORK-u, Mendi, Nami…
Bilo je i onih, pre svega ugostitelja, čija su imena bila brend zvučniji od naziva njihovih lokala. Hajde da neko nije čuo za: Batu Pežoa, Boru Fleku, Mileta Picu, Culeta, Miću Sokačeta ili Ristu iz Carigrada!
Znam neke kojima su najprepoznatljivi simbol njihove mladosti – garnirani sendviči iz “Zagreba”, današnje “Atine”. Uzgred, kažu da ima Beograđana, koji su godinama dolazili u Novi Sad na “indeks” sendvič. Navodno, oni ga nemaju.
A gde su svi oni naši lokalizmi, drugima nejasni, a mi ih podrazumevamo. Recimo, ogromna većina nas, reći će da ide “u SUP u Kraljevića Marka”. Istini na volju, SUP je u ulici Kralje Petra, i nikada nije bio u Kraljevića Marka. Ali… može nam se.
Zapravo, sve je to baš kako treba.
Moj otac je čitavog života govorio da je imao divno detinjstvo. A bio je 1934. godište. Vreme kod učiteljice, proveo je pod okupacijom. Posle rata, usred zime januarskog snega, nisu imali čizme, već su u drvene klompe gurali ljuštiku od kukuruza, da se bar malo ugreju. I opet… narednih 80 godina, govorio je da je imao divno detinjstvo!
Tako i mi, nikada nismo mislili da je “Voša” jedini tim na svetu. Da su se najlepše igračke kupovale u Mendi a najbolje jelo u Oraču i Piroš čizmi. Ima i boljih klubova i lepše hrane.
Ali samo jedno vreme – bilo je naše!
Dodaj komentar