Srpski lekari koji rade u inostranstvu, koji su tamo osnovali porodice i organizovali život, ocenjuju da je poziv države da se vrate u Srbiju i pomognu u borbi sa koronavirusom provokacija.
Oni su u razgovoru za Nova.rs istakli da je Srbija imala šansu da ih zaposli dok su bili u zemlji, te da sad ne postoji mogućnost da se vrate u svoju domovinu.
Lekar opšte prakse, Danijela Luković, kaže da je u Nemačku došla mesec dana pre izbijanja pandemije koronavirusa i da se nalazi u Ulmu, gradu koji polovinom pripada Bavarskoj, a polovinom Baden-Virtenberg pokrajini.
“Obe pokrajine su teže pogođene epidemijom, tako da je primena restrikrivnih kretanja prvo i počela ovde. Polako su počele da se zatvaraju institucije, a nakon toga i granice. Ostala sam sa poluzavršenim papirima, međutim potreba za medicinarima je ovde ogromna, posebno u ovim momentima”, rekla je ona za naš portal.
Komentarišući poziv države medicinskim radnicima da se vrate, kako bi pomogli svojoj zemlji u borbi protiv koronavirusa, Danijela je rekla da su ona i brojne njene kolege taj apel shvatili kao provokaciju.
“Ja se nalazim na birou u Srbiji i niko me nije zvao da pomognem. Sada očekuju od ljudi koji su ovde u radnom odnosu i koji su osnovali porodice, organizovali ceo život da dođu zemlju u kojoj su bili višak, kako bi, ni manje ni više, nego volontirali. Hajde da se ne šalimo”, kazala je ona, ističući da se ne bi vratila u Srbiju.
“Većina ne želi da se vrati. Već pet godina u svojoj zemlji ne mogu da dođem do posla i kad sam se konačno snašla, oni bi hteli nešto od mene. Lekar u ovoj situaciji je na prvoj linij fronta, a ja ne želim da budem ‘topovsko meso’ za džabe. Po zakletvi smo dužni da pomognemo, to je tačno, ali ljudi su i ovde i tamo”, podvlači Danijela Luković.
Pulmolog internista Srđan Lukić, koji radi na klinici Golnik u Sloveniji, kaže da ga je začudio poziv Srbije da se lekari vrate dok traje epidemija.
“Mi svi tu gde smo takođe imamo pandemiju i imamo odgovornost prema pacijentima koje lečimo. Bilo bi veoma neodgovorno da ih ostavimo u ovom trenutku i ne treba da napominjem da su za lekare svi pacijenti isti – nema ‘naših’ i ‘njihovih’”, ističe on.
Lukić dodaje da bi prelazak iz jedne u drugu državu, bez karantina u momentu pandemije, bio veoma neodgovoran potez.
“Lekar to sebi ne bi mogao da dozvoli jer bi potencijalno ugrozio pacijente, ako bi eventualno bio infektivan. Na kraju krajeva, ako zaista nedostaje medicinskog osoblja, pitam se zašto država ne pozove sve one lekare i sestre sa biroa i zaposli ih? Treba li reći da neće imati bolje početno iskustvo od učešća u zauzdavanju jedne pandemije”, upitao je on.
Isto pitanje postavlja i srpski lekar na specijalizaciji ortopedije i traumatologije iz nemačkog grada Oldenburga, Nikola Vukelić.
“Ovo je prava prilika za ljude koji su na birou da se uvedu u zdravstveni sistem. Čini se da i pored njih, država želi one koji imaju više iskustva, pa zato poziva ljude iz inostranstva”, prepostavlja Vukelić zbog čega su upućeni apeli lekarima u inostranstvu.
“Ne bih da zvučim bezosećajno, imam porodicu i prijatelje u Srbiji, ne želim da izgleda kao da njih ostavljam na cedilu, ali mislim da je taj poziv licimeran. Ja sam se grohotom nasmejao kad sam ga pročitao”, rekao je on, dodajući da razume potrebu države za medicinskim radnicima, ali da je, kako ocenjuje, taj poziv stigao kasno.
“Ne bih se odazvao, ostajem u državi koja mi je pružila sve ono što moja domovina nije. Učinili su sve da oteraju ljude van zemlje poslednjih trideset godina, a o ovakvim stvarima je trebalo da razmišljaju mnogo ranije”, ističe Vukelić.
Borivoj Spasić, živi u nemačkog radu Varen i radi na klinici za psihijatriju.On kaže da nije dobio nikakav konkretan poziv i da, ukoliko bi se on i stvarno dogodio, to bi za njega bio signal da se ovdašnje zdravstvo nalazi pred velikim izazovom i problemom.
“Mislim da je ovo prava prilika za državu da sve mlade lekare koje godinama zapošljava na privremeni ugovor konačno zaposli za stalno i omogući im da krenu na specijalizacije. Ovo posmatram i kao mogućnost da i naše kolege koje godinama volontiraju i od roditeljskog novca u tridesetim godinama žive, konačno dobiju posao”, objašnjava Spasić.
On je rekao da su svi koji su napustili Srbiji prošli veoma težak put kako bi uopšte otišli iz zemlje, te da je još zahtevnije bilo integrisati se u inostranstvu i raditi posao na stranom jeziku.
“Mi koji smo ovde smo vezani svojim ugovornim obavezama, teku nam specijalizacije, imamo porodice, nekima supružnici takođe ovde rade, deca idu u škole i obdaništa kad je stanje redovno. Što se vraćanja u ovom trenutku tiče, sve granice su zatvorene, te je apsurdno i razmisljati o tome. Da je stanje redovno, razmislio bih o vraćanju isključivo ako mi neko ponudi dosta bolju ponudu od onoga što mi je ovde gde sam dato. Što se tiče dobrovoljnog rada, ja sam svoje volontiranje veoma posvećeno odradio u neuspelom pokušaju da se zaposlim u Srbiji”, kazao je srpski lekar iz Nemačke.
Podsetimo, iz Srbije je prethodnih dana upućen apel svim zdravstvenim radnicima koji se nalaze u inostranstvu, da se, ukoliko su u mogućnosti, vrate u zemlju i pomognu nacionalno zdravstvo i građane Srbije.
Mediji su danas objavili da se na poziv, od gotovo 10 hiljada lekara koliko se procenjuje da ih ima u inostranstvu, odazvalo oko 250 medicinskih radnika, mahom iz Nemačke, Francuske i Amerike. U pitanju su zdravstveni radnici koji su stalno zaposleni u inostranstvu, a koji su usled zatvaranja granica ostali u Srbiji.
Autor: Vojislav Milovančević/Nova.rs
A pozivaju ih gradonacelnici po zanimanju: kondukteri, vulkanizeri, strazari, mesari, tesari….da im pomognu, strasno.
Ko god je iskren bio na Hipokratovoj zakletvi, njemu su pacijenti svi jednaki, a domovina mu je tamo gde mu je dobro i gde ga postuju.