Juče, tačno u 8.00 ispred Predsedništva Srbije parkirao se automobil ambasade Kine, sa registracijom a 88-A-001, a ambasadorka je ušla kod Vučića.
U međuvremenu u kineskoj fabrici u Zrenjaninu rade i žive ljudi u nehumanim uslovima. Oni nisu naši državljani već Vijetnamci. Gazde su im uzele pasoše, klasična trgovina ljudima, dakle drže ih kao roblje, da rade za bedne crkavice, bukvalno gladuju, smrzavaju se u uslovima u kakve čestit domaćin ne bi stoku stavio. Zato su se siromasi digli na bunu, KInezi krenuli sa repesalijama, ne daju im pasoše da mogu da se slobodno kreću, sve to na teritoriji Srbije.
Sad shvatam zašto su juče na sabajle u minut početka radnog vremena dolazili Kinezi Vučiću, da ga instruiraju da, kad je vest o njihovim robovlasništvu procurela u javnost, niko ne dira njihov Ling-Long.
Varaju se Kinezi. Kod nas ropstvo ne prolazi. Još u Sretenjskom Ustavu 1835. jasno je stajalo da kod Srba ropstva nema niti može biti:
Čl. 118) Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao.
Postoji dokumentovana priča iz 1879. kada je na putu iz Stambola u Bosnu u Beograd stigao izvesni Dagestanac sa četiri devojke koje su venrednom lepotom privukle pažnju, sve četiri tamnopute, a jedna od njih crna kao noć. Čim su Beograđani shvatili da je u pitanju roblje, podigla se velika galama, masa je nasrnula na Dagestanca, ali je policija sprečila linč.
Robinje su na veliko negodovanje vlasnika puštene na slobodu, pošto su palcem potpisale pismena rešenja o oslobođenju gde je stajalo da je na osnovu zakona Srbije „ne po nekoj potrebi niti iz nekih verskih razloga, nego iz čiste čovečnosti, oslobođena ta i ta žena iz ropstva, uz dozvolu da iz Beograda ide kad hoće i gde hoće, a ako želi da ostane, može sebi za muža da bira Turčina ili koga već zaželi, a da bira i veru, jer je potpuno slobodna.“
Ovi su Vijetnamci čak i ako su i bili sužnji, stupanjem u Srbiju slobodni su ljudi, moraju imati slobodu kretanja. Ako naša vlast ne razume koliko je to uvredljivo za nas kao narod treba im pokazati. Aktivisti iz Zrenanina su već počeli, otišli su do fabrike oslobodili jednog sužnja, onog ko je bio najglasniji i najhrabriji da izađe pred medije i denuncira taj skandal.
Morali su se o njega otimati i boriti se sa kineskim robovlasnicima i njihovim domaćim pomagačima, kvislinzima koji čuvaju logor za nadnice.
Bravo, Zrenjaninci, tako i treba, ne brane oni vijetnamsko roblje, nego našu čast i našu najsvetiju baštinu, našu odlučnost da na srpskoj zemlji niko ne sme biti sužanj. Dok ne bude oslobođen i poslednji ne smemo odustati, pa makar od robovlasničke fabrike ne ostao kamen na kamenu.
Autor: Dejan Tiago-Stankovic
Dodaj komentar