Kao dete maštao je da će doći u Ameriku, voziti kamion drumovima obećane zemlje, tu se oženiti niskom crnom ženom iz Srbije, s njom steći potomstvo, i dobiti premiju na lotou. Beše to onih bezbrižnih, dečačkih dana u Sarajevu, kad mu je rodni grad odisao bratstvom i jedinstvom i kad nisu postojali naši i njihovi.
Od tada do danas Željku Lemezu (49) ispunile su se tri od četiri želje. S tim što je ostvarenju prve najviše kumovao rat, i nemaština i duhovi prošlosti koji za njim ostaše.
Danas za njim ostaju kilometri, one hiljade koje prevali autoputevima između obala dva okeana, pored gusto naseljenih metropola, zaleđenih reka severa, indijanskih rezervata, preko prerija, pustinja, ispod planinskih venaca. Koliko god Amerika velika bila, upoznao ju je celu. Kanadu takođe. Dva puta je stizao do Aljaske. Nagledao se Amerike, ali nije svoje dece. Željan ih je ostao.
Kad padoše potpisi na Dejtonski sporazum i sleže se mirus baruta, Željko se iz Sarajeva, tražeći svoje parče sreće oteto kraj Miljacke, preseli u Beograd. Za par godina, životareći od danas do sutra, švercujući cigarete po prestoničkim pijacama i bežeći od inspektora, promenio je desetak podstanarskih adresa. Divio se izbeglim zemljacima, Sarajlijama koje rat protera u Beograd, a koji se raseliše na sve strane svet. Pratio ih na aerodrom, potajno se nadajući da će nekada poleteti i njegov avion.
– A onda sam preko jedne međunarodne organizacije predao papire za SAD, Kanadu i Australiju. I, kao da su znali za moj san, Amerikanci su mi dali iseljeničku vizu. Juna 1998. moja tadašnja supruga i ja sleteli smo u Ajdaho. Kako sam iskoračio na američko tle rekao sam sebi: „Ja ću se vratiti“, – priča Sarajlija po rođenju, Užičanin po adresi, Srbin i Amerikanac po državljanstvu.
Samo, nije znao gde će se vratiti. U podeljeno Sarajevo gde mu ostaše najrođeniji? Beograd koji upravo napusti jer mu ne ponudi situirano sutra? Biće ipak neko treće mesto. Odredila mu sudbina kad je sreo nisku crnku iz mašte.
Neznanje engleskog jezika koštalo ga je dobro plaćenog posla. Radio je u autoperionicama, raznosio brzu hranu, prevozio radnike, taksirao, na kraju kao trener učio decu fudbalu. U međuvremenu se i razveo i odlučio da počne novi život. Iz Ajdaha se preselio u susednu Nevadu. Grad koji živi 24 sata dnevno – kao stvoren za vedrog Sarajliju.
– U Las Vegasu je bilo mnogo Srba. Poput većine naših radio sam kao taksista. Toliko ih je bilo da sam, čekajući putnike pred aerodromom i slušajući srpski iz usta mojih kolega, imao utisak da sam u Srbiji. Skoro sve Srpkinje radile su u kockarnicama. Mlađe su služile piće ili delile karte kockarima, a starije zarađivale kao sobarice u hotelima kazina. Tu sam upoznao Danku, Užičanku, – pamti Lemez
Devojka iz snova
A Danka niska, crna, ista kao iz dečačkih snova. Oboje su radili do četiri sata iza ponoći, po završenom poslu sastajali, u rane jutranje sate rastajali. Rodila se ljubav kasnije krunisana brakom u srpskoj crkvi u Las Vegasu. Kao njen plovodi došli su ćerka Ivana i sin Milan. Dva anđela. Željku se ispunila i druga želja.
I bogati Las Vegas 2008. uzdrmala je svetska ekonomska kriza. Grad skup, živi od turista a njih – malo. Utanjiše i pazari taksista i plate i bakšiši radnika u kockarskoj industriji. Moralo se tražiti rešenje. Besparica potraja pa Željko odluči da sebi usliši i treću dečačku želju. Kupio je kamion. On na putu, za volanom, Danka do ranog jutra na poslu. Kako deci priuštiti odrastanje uz roditelje poslom zauzete?
– Rodila mi se ideja da ja ostanem u Americi i da zarađujem za celu porodicu, a njih troje da se vrate u Užice. Neka, mislio sam, deca nauče gde su im koreni, ko su im ujaci, stričevi i dedovi, odakle su, koju slavu slave. Govorio sam Danki: „Idite u Užice, u Srbiji se lepo živi kada imaš novac“. Novac je moja obaveza. Prihvatila je, – priča Željko.
Po njegovom kalendaru proleće i jesen su doba koja troši na točkovima, krstareći Amerikom uzduž i popreko, zima i leto vreme koje provodi u Užicu. Katkad skokne do Sarajeva da obiđe rodni grad i u njemu svoje.
– Kad stignem u Ameriku dva dana provedem u hotelu da bih se prilagodio vremenskoj razlici, a onda pravac na put. Imam svoj kamion, radim za jednu kompaniju u vlasništvu Srbina. Prošao sam Amerikom od Portlanda do Majamija i Finiksa do Bostona ko zna koliko puta. Nema metra američkih autoputeva koje nisam pregazio za ovih deset godina. Ture sa istoka na zapad traju i po četiri dana u jednom pravcu, dozvoljeno je voziti 11 sati dnevno, odnosno preći 1.200 kilometara, – prenosi Lemez.
Na spomen zarade samo čukne u drvo. Kamiondžije, kaže, u Americi nikada nisu bolje živele nego sada. Zarađuje se duplo više nego pre epidemije korona virusa.
Stalno premoren i usamljen
Šta drugo da radi kamiondžija prepušten sam sebi mesecima u tuđoj zemlji nego da razmišlja. Stalno na oprezu, premoren, usamljen. Jedan kasni da mu utovari robu, drugi ga požuruje, treći čeka isporuku, gazdu samo ineresuje profit. Kad se na to nadovežu misli o porodici koja je tamo daleko i čeka ga…Teško, baš teško, džaba ti pare.
Svaki dan smo u kontaktu. Čak odavde pomažem sinu da uradi domaći zadatak, ispirčamo se, ismejemo. Ali, to nije to. Telefonski razgovor, fotografija, video snimak ne može da zameni osećaj kad si kraj deteta, gledaš ga kako odrasta, staviš ga u krilo, zagrliš, poljubiš, povedeš u park, na igralište. Sve i da od danas ponovo svi budemo zajedno nikada sebi ne mogu oprostiti što sam propustio dobar deo njihovog detinjstva. Pare i do para. Kako vreme prolazi, svaki odlazak iz Užica u Ameriku mi sve teže pada. Isplačem se kao deran. Tešim se da ovo što radim – radim zbog njih, ali opet novac ne može da plati propuštene dane i godine – iskren je.
Bože zdravlja, Željko, Danka i njihova deca biće opet zajedno na duži period. Pak, Lemezi nisu od onih porodica koje planiraju trajni povratak u Srbiju. Barem ne u dogledno vreme.
– Za četiri godine, ako sve bude u redu, njih troje će se vratiti u Las Vegas da deca krenu na koledž. Kada se iškoluju mogu da biraju da li će ostati ovde ili se vratiti. Po stare dane Danka i ja ćemo se preseliti u Užice, – priča Željko.
Do tada možda mu se ispuni i četvrti san. Redovno igra loto. Čeka svoje brojeve. I dan kad će opet prigliti decu. Gde ćeš veće premije.
Izvor: Blic.rs
Dodaj komentar