Da li je Srbija za 30 godina svetu ponudila išta osim vrhunskog sporta?

Šta bismo mi bez sportista? Tu su i mladi naučnici, talentovani matematičari, fizičari i budući inženjeri koji su cenjeni i poštovani po naučnim krugovima, ali nažalost najmanje u svojoj otadžbini. Šta smo mi drugo ponudili svetu u poslednjih trideset godina?

Nije naravno za to kriv narod, osim utoliko što svoje poverenje uporno poklanja pogrešnim ljudima, delegiravši im vlast da usmerevaju društvo ka destrukciji. Čime se pospešuju talenti i kako u njih država ulaže? Imate li utisak da su različiti vlastodršci doprineli promociji pozitivnih vrednosti, da su one poželjne u našem društvu ili je kurs okrenut ka provaliji i ćorsokaku?

Mnogo je pitanja. Činjenica je da su vaterpolisti danas učinili naciju ponosnom. Isti momci koji su odrasli na bazenima trenirajući svom snagom u hladnoj vodi zbog toga što odgovorni često nisu bili u stanju da obezbede adekvatno grejanje.

Svi ti momci, kao i Đoković ili košarkaši koji su prošli korz slične muke morali su da pobede sebe, svoje limite, okruženje i okolnosti kako bi se popeli na vrh sveta. Njima se kao društvo ponosimo danas ponosimo. Prvo se objavljuju čestitke predsednika i premijera, a kolika je njihova i zasluga svih nas za to što su ti momci i devojke postali tako veliki šampioni?

Samo emotivno osakaćen čovek nije osetio žmarce kada vidi sa koliko žara, ljubavi i strasti ti ljudi predstavljaju Srbiju. Oni su naši ambasadori, oni su naš dar ovoj civilizaciji.

Nedostatak perpektive i osiromašenost napravili su od naših reprezentativaca spartance koji svom poslu prilaze bez straha. Oni često naspram sebe imaju druge vrhunske sportiste, sudije i publiku, ali ih to po svemu sudeći dodatno motiviše.

Odbojkašice su danas osvojile zlato. Srpska karatistkinja osvojila je zlato. Milica Mandić takođe. Da li je to pobeda nacije ili ličnog entuzijazma?

Nisu to visoko profitabilni sportovi. Iako i tu sasvim sigurno ima protežiranja i raznoraznih kombinacija, ipak nisu ti sportovi upali u kandže nekakvih vođa navijača, sumnjivih menadžera i biznismena.

Zato naš fudbal ne može decenijama da ispuni pun i neosporan potencijal. Dok je Srbije biće i vanserijskih talenata. Naš društveni cilj mora biti da takve pojedince čuvamo kao malo vode na dlanu, da ih negujemo i podržimo u nameri da postanu ono što su im svi bogovi sveta namenili.

Oni ne igraju za novac. Oni igraju za čast, ponos, za ljubav prema svojim najbližima. Za svoju zemlju.

Mi zbog toga samo možemo da im se poklonimo i zahvalimo na svemu što rade za naš grb i zastavu.

Nadamo se da će te vrline sačuvati i kasnije u životu, dugo nakon što završe sportsku karijeru. To viteštvo je nama kao društvu neophodno. Postoje sportisti, idoli mladih i čitave populacije, koji su tu ljubav i divljenje okrenuli u svoju ličnu korist. Zloupotrebili su svoja imena kao reprezentativaca zarad nekih drugih, poslovnih privilegija.

Možemo li očekivati da će ovim devojkama i momcima biti dovoljno to što su ušli u istoriju svog naroda, što su doprineli da himna jedne male zemlje svira sa najvišeg podijuma na planeti?

Nadamo se da će svoj trud, uspeh i zalaganje uložiti u sistemsku promenu odnosa prema deci koja će doći posle njih. Oni svojim autoritetom mogu olakšati put nekim budućim šampionima, koji ne moraju da dolaze ‘iz blata’.

Hvala vam neopisivo što nam iznova pokazujete šta je patriotizam. Šta je fer plej i viteštvo. Hvala i svima onima koji nisu uspeli da ostvare svoje najviše ambicije na ovom i drugim takmičenjima. Biće prilike i znajte da ste za nas uvek i zauvek šampioni dokle god ostanete verni sebi i svojim čeličnim karakterima.