Vrapci na grani znaju da je jug naše zemlje ekonomski najzaostaliji i najnerazvijeniji, ali kada se pogleda statistika podaci deluju još poraznije. Možda da statistika zaista oslikava realan život i stanje u zemlji, možda bi taj “manjak” bio nadoknadiv. Međutim, ako se zna da ogromna većina stanovnika Prokuplja, Blaca, Merošine, Vlasotinca, Grdelice i ostalih naselja rade i dalje za manje od minimalne zarade onda ova statistika “ne pije vodu”.
Po najnovijim podacima za novembar 2020. godine, niti jedan grad ili opština sa prosekom primanja nije premašio republički prosek. Logično, najbliži je Niš sa prosečnom platom za novembar od 58.475 dinara. To je za više od dve hiljade dinara manje od republičkog proseka, ali užasnija je situacija u Vlastotincu, Svrljigu i Bojniku gde su prosečna primanja niža za 20.000 dinara od onog na nivou čitave države, pišu Južne vesti.
Iza Niša, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, makar zvanično “najbolje” stoji Pirot sa prosečnom zaradom bez poreza i doprinosa od 57.056 dinara.
Zanimljivo je da je prosečna zarada viša u Medveđi 52.227, nego u Leskovcu 48.179 dinara.
U topličkom kraju “najbogatije” je stanovništvo Prokuplja sa prosekom plata 52.015 dinara, dok su u Žitorađi, koju “proslavljaju” estradni umetnici Ivica Dačić i Svetlana Ceca Ražnatović, prosečne plate 49.175 dinara. Gotovo napuštena Kuršumlija i okolina ima prosečna primanja od 49.919 dinara.
Stari nemaju zube u vilici, mladi beže sa ognjišta, koga boli za lažni prosek!?
Sve ovo su zvanični podaci izvučeni od strane ljudi koji sedeći u Beogradu, u udobnim foteljama, vrše neke matematičke formule kako bi izvukli prosek za potrebe javne diskusije. Da li su ikada obišli ova mesta i videli pravi stepen osiromašenosti ovog dela Srbije?
Vreme je stalo u mnogim mestima juga, koji nažalost više liče na turske kasabe, nego na sređene i perspektivne varošice ugodne za mirniji život. Onaj ko je osuđen da živi od tržišta rada u nekom malom mestu na jugu Srbije, u 99 odsto slučajeva napušta rodnu kuću. Ako se u velikim gradovima veći deo plate daje na ruke, ispod stola, pa šta mislite da se dešava po manjim i zabačenim mestima.
Nekadašnji veliki fabrički pogoni godinama su prazni, zarđali, u stanju urušavanja. Polomljeni fabrički prozori, odvaljena kapija i beskrajno mnogo đubreta u i oko kompleksa stoje kao podsetnik da su ovi ljudi, koji su nekada radili ovde, najveći gubitnici našeg doba. Taj naš neprelazni period tranzicije iz šupljeg u prazno uništio je gomile života i osiromašio čitavo stanovništvo, a naročito populaciju na jugu Srbije.
Sram da bude naše političare, sve od reda, koji godinama lažu i varaju ovaj narod, obećavajući raznorazne gluposti. Sveli su nas na nivo roblja prikazujući nam da smo u stvari mi nezahvalni neradnici i da je problem u nama što nam se ne sviđa da motamo kablove za 200 – 300 evra.
Evropska Kambodža, Kmeri naša braća
Mi smo jedna bedna evropska Kambodža. Ni manje ni više. Zemlja prelepe prirode, bogate kulture, lepih i gostoljubivih ljudi. Zemlja čiji su najveći neprijatelji njihovi sunarodnici, oni koji svim silama drže i ne puštaju vlast, privilegije i poziciju moći.
Pa čak i moj rodni Beograd sve više liči na glavni grad Kambodže, Phnom Penh. Dunav i onako odavno ima boju Mekonga, a i đubre koje trpi nije ništa manjeg obima. Kambodža spada u 4 azijska ekonomska tigra isto koliko smo i mi evropski ekonomski tigrovi u sred zlatnog doba. Možda smo ipak šampioni u kiču i šundu, kad te zlatne tigrove zateknete ispred nečije ljakserske kapije.
Sram bilo i nas što ćutimo i pravimo se mrtvi. Sram nas bilo prema ljudima koji su ovu zemlju oslobađali i ginuli za slobodu svojih nedostojnih potomaka. Sram nas bilo što dozvoljavamo da nam svakodnevno vređaju inteligenciju i zdrav razum. Sram, bre, što ćutimo i trpimo nešto što se ne prećutkuje i ne trpi. Mi uporno i u inat zaboravljamo da se život uzgred i živi.
Još ovakvih tekstova!