Spitfajerka, Nike treša, blatnjave patike i delovi F-117A – fotka od 1000 reči, slaba uteha za uništeno zdravlje i ponos

Preživeo je ovaj narod svakakve tragedije krajem prošlog veka, a krunom sveg zla na ovim prostorima može se smatrati bombardovanje koje je počelo 1999. godine.

NATO savez započeo je agresiju na SR Jugoslaviju gađajući vojne i civilne ciljeve u nameri da natera tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na kapitulaciju i povlačenje vojske i policije sa teritorije autonomne pokrajine Kosova i Metohije.

Tokom agresije nad našom zemljom leteli su i takozvani „nevidljivi avioni“, ponos dotadašnje američke tehnologije pod nazivom F-117A. Da nevidljivi nije tako nevidljiv za zastarele PVO sisteme tadašnje jugoslovenske vojske dokazano je njegovim obaranjem iznad sela Buđanovci nadomak Rume.

Ogroman broj izgubljenih nevinih života, materijalna šteta koja se meri u milijardama dolara i čiju naknadu ne sme da pomene niti jedan srpski političar, te zdravstvene posledice bombardovanja oko kojih takođe ima sporenja među domaćim stručnjacima od kojih neki gotovo da obesmišljavaju negativni uticaj osiromašenog uranijuma, samo su neki od ožiljaka koje i dan danas nosimo iz te ’99.

Sve to ostavilo je traga na svest i podsvest naših građana i tada još uvek nerođenih generacija, iako se danas možda smejemo skandiranju „možeš da nam pušiš Klintone“, punim mostovima, „targetima“, bakutama koje đuskaju kolo nad oborenim avionom, te likujemo nad tri prsta momka koji kao lik Pinkija iz filma „Rane“ sedi u katapultiranom sedištu i pozira sa ostacima zamalo nevidljivog bombardera.

Un serbio posa sentado en el asiento eyectable del F-117 Nighthawk derribado en marzo de 1999 por el Tercer Batallón de la 250 Brigada de Misiles de la Defensa Aérea haciendo el gesto ortodoxo y trinitario de los tres dedos. pic.twitter.com/AfnHTeBkuP

— Inquebrantable (@esp_soc) April 11, 2021

Izvinjavamo se, nismo ga videli, čulo se tih dana na ulicama Beograda i Srbije. Tih dana, kada nisu postojale društvene mreže, kada su se dosetke širile od uha do uha, a ne tipkama na tastaturi, fejsbucima, tviterima i ostalim instagramima.

Proklet bio dan kada je pilot Derek Patrik „Dejl“ Zelko započeo školovanje kako bi krenuo putem masovnih ubica pod izgovorom američkog patriote i borca za demokratiju darivajući nam preko pičke direktno iz vazduha.

I pored „vatrometa“ iz džinovskih tomahavki i plamena u kojem smo goreli, Srbi su nalazili trenutke satisfakcije nakon obaranja neprijateljskih aviona.

Ne može se povući znak jednakosti između naših gubitaka i likovanja nad oborenim bombarderom, ali sa druge strane, zna li neko kada je pa našem narodu racio bio u prednosti u odnosu na instinkt i golu emociju?

I danas se ne navodi jasno gde su završili delovi F-117A. Amerikanci su tražili ostatke nazad, većinu su i dobili sudeći prema dostupnim podacima, deo smo zadržali i mi kao uspomenu na trenutak prividnog uspeha, neke komponente su navodno dospele u ruke Rusima i Kinezima kako bi iz prve ruke videli sa čime je raspolagala najjača vojna sila, a neke deliće su pokupili i naši građani koji su se zadesili na licu mesta.

Relikvije prošlosti i dalje su tu, poput onih pamfleta bacanih iz aviona, pisanih kljakavim srpskim protiv režima, koje smo sakupljali kao klinci. Neki ih i danas čuvaju, iako su nam matorci uporno govorili da ništa rukama ne diramo jer može biti otrovno, a ponešto i eksplozivno.

Rastu generacije ljudi rođenih nakon bombardovanja kojima ne treba glavu puniti mržnjom prema bilo kome, pa ni prema Amerima i NATO paktu, ali ne može se tek tako preći preko svega kao da se nije ni dogodilo. Ili se dogodilo isključivo našom krivicom, da ne kažem voljom i željom.

Tendencija je danas da „oprostimo Đuri što nas je tukao“, da verujemo u reč i istinu koja nam se servira iz te iste kuhinje i da pritom usklikom naglašavamo kako smo oduševljeni tim vrednostima i kako uživamo u njihovim propagandnim specijalitetima.

Malo NATO, malo ’happy’ Aktuelnosti, a sve zajedno to savršeno zamuti koktel majstor nekada na funkciji ministra informisanja, a danas aktuelni predsednik Srbije.

Mi poput onih najtalentovanijih sve sa uspehom gutamo, ne postavljajući mnogo pitanja živimo život bez reda i poretka, bez samoplana i ciljeva kojima ovo društvo teži u budućnosti. Verujemo u nečastivog i koljemo se među sobom dok nam drugi rade o glavi. To smo mi i naša tri prsta.