otac i cerka
Magazin

Smem li danas, kada svi imaju nešto pametno da kažu, reći ovo?

Moj život je moja stvar i mogu da pišem o toj mojoj stvari, ali to ne znači da je ono što ću napisati pametno za vas.

Sinoć sam kasno, sa mrakom, ušla na groblje. Živih oko mrtvih tada nema i onda mogu da plačem. Nije zabranjeno plakati ni kad je dan i kad ima ožalošćenih, ali ja tad ne mogu da plačem. Kao da sam na pozornici i kao da me svi gledaju, iako znam da me niko ne gleda, ali ne osećam se prijatno, a kad mi nije prijatno ne mogu da plačem.

Uvek su mi za sve trebali specijalni uslovi, piše Jovana Kešanski za Lola magazin.

Prošlo je tri meseca od tatine smrti i osim što osetim težu bol, počela je da me opterećuje i pribranost koju sam imala dana kada je umro, dana kada smo ga sahranjivali i sedam dana posle toga. Možda je trebalo da me drže ispod ruke, možda je trebalo da moji glasni jecaji uplaše sve ptice koje su tog dana bile u krošnjama na groblju, možda je trebalo da mi se oduzmu noge kada je svekrva ušla pokunjena u stan tog jutra, možda je trebalo da je pustim da ona to izgovori, a ne da sama konstatujem: Umro mi je tata? i da se onda nema popnem gore, postavim dete za sto i namažem joj pavlaku na hleb.

Jesam li bezosećajno govno koje je imalo pribranosti da svom tati zaveže zavoj oko vilice dok radnik iz hladnjače drži debeli palac po sred njegove glave da bismo napravili čvršći čvor? Zašto sam uopšte primetila da je palac debeo?

Pakujem mu pored tela obučenog u ispeglanu košulju kratkih rukava vizit karte, toliko je voleo da svi znaju da je on vodoinstalater posle čijeg rada kupatila ne ostaju prljava i neobrisana. Stavljam naočare, ako će da čita, veštačke zube, i kačket ako gore upekne Sunce. Pakujemo ga kao da je krenuo u Banju u koju nikad nije želeo da ide.

“Stavi i lekove”, neko je rekao od ljudi.

“Jebem ti lekove, da ti jebem, šta će mu to!”.

Jesam li smela imati toliko snage da kažem “Jebem ti lekove, da ti jebem” ili je trebalo samo da mlitavo odmahnem rukom?

Odakle mi snaga da odem u susedno mesto da pazarim dve crne haljine, da razgrćem ofingere rukama koje su ga pre dva sata zajedno sa još nekoliko pari najbližih ruku spustile u sanduk i podmetnule mali jastuk pod lepu glavu?

“Mislite li da će ovo biti prikladno?”, pitala sam prodavačicu koja me je posmatrala u crnoj haljini.

“Ne znam za šta Vam treba?”

“Za tatinu sahranu”

Oduvek sam umela da ostavim ljude nemima, da ih nenamerno dovedem u neprijatnu situaciju. Sa iskrenošću ne ume svako, nit je pružiti, nit je primiti.

Dok su uplakani ljudi spuštali vence oko sanduka, u prostoriji u kojoj se kuva kafa štreberski sam na parčetu papira prepravljala govor koji ću odmah posle popa pročitati držeći levu ruku na sanduku. Glasno, izražajno, bez dužih pauza. Ponovo sam ostavila ljude nemima. Ožalošćeni su mahom praktičniji, slomljeni bolom ne petljaju se još sa tim, neka čita čovek koji to radi godinama. Za svakog slično, po šablonu.

A ja nisam želela da ti odeš po šablonu, jer se u šablone nikada nisi uklapao.

Pička mi materina, toliko sam toga na tebe pokupila. Zar je moralo i to nepokazivanje osećanja dok se unutra parčam i ta, gotovo dužnost, da stvari koje se od mene očekuju obavim kako valja?

Čula sam da ljudi polete u raku, tuga ih baci preko sanduka, drži ih nekoliko najsnažnijih ruku, a ja sam stajala bez pomoći, ko kip koji nema fleksibilnost da se savije ili potrči za tobom.

Neko je malo posle rekao “Čorba je baš ukusna”, neko drugi se složio “Buco je uvek napravi odličnu”. Neko je glasno srknuo. Neko je sipao još. Neko je pričao da ga svi čujemo, tražeći još jedno pivo, a ja sam sedela za dugačkim stolom prekrivenim bordo klizavim stolnjakom i gledala u krupni lovorov list u tanjiru ispred sebe. U vrhu stola bila je prazna stolicu naslonjena na sto.

Pokušavala sam da činjenicu da te više nema dovedem u vezu sa svim što smo “na visini zadatka” uradili da te dostojno sahranimo.

Kao da je umro neko drugi, dok ti recimo negde kopaš kanal za cevi, i od nas se očekuje da tog nekog obučemo, počešljamo mu bradu, sa kreveta prebacimo u sanduk, posle u laku zemlju, polepimo umrlice, javimo u novine da želimo čitulje, sastavimo tekst za čitulje, obavestimo popa, poručimo prasetinu, nađemo i donesemo dugačke klupe pred kuću na ono mesto gde bi sada, da je sreće, sedeo pod vinovom lozom i srkao kafu iz male šoljice.

Sve to ličilo mi je na “tragediju u nekoliko činova koja se odvija na pozorišnim daskama”, a ja ne mogu, rekla sam već, da plačem kad imam osećaj da sam na pozornici i da me svi gledaju. Htela bih, ali ne ide. Tuga mi se sklupča u stomak ko debela mačka koja neće da izađe iz toplog na hladan vazduh.

Kada je “zavesa konačno pala”, počela sam da plačem.

Šic, šic! – isterala sam mačku iz sebe, nek se snalazi napolju kako zna, nije mala.

Shvatila sam, ne još skroz, da ništa od svega nije bilo “kao”, već zaista stvarno i da ti nigde ne kopaš kanale i da nema šanse da ćeš doći blatnjav i reći “Vesna, stavi mi u kupatilo peškir da se okupam, sav sam od zemlje”.

Nemam šta pametno da kažem, zaista nemam.

Kada su ovakve stvari u pitanju, nikada se nema šta pametno za reći.

Možda ni ne treba.

5 rečenica koje NIKADA ne smete reći osobi kojoj su umrli otac ili majka

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku