Mladi anesteziolog iz Osijeka, Hrvoje Vinković, u opširnoj ispovesti za Večernji.hr prisetio se početka pandemije u Hrvatskoj, strahota kroz koje je prošao, kao i kako ga je iskustvo promenilo.
Prvog aprila prošle godine je Hrvoje kao i svakog drugog jutra poljubio suprugu i dvogodišnjeg sina i otišao na posao u Kliničko bolnički centar u Osijeku. Razlika je bila u tome što je ovog puta na poslu ostajao sedam dana.
Kao anesteziolog po specijalizaciji, dr Vinković je među prvima raspoređen u današnji respiratorni centar osiječke bolnice. Po principu rada u prvim nedeljama pandemije, radnici na kovid odeljenjima provodili su neprekidno sedam dana u bolnici, ne izlazeći iz nje, a potom bi odlazili u izolaciju na dve nedelje, kako ne bi druge oko sebe izložili potencijalnoj opasnosti.
– Ni u jednom trenutku nisam se plašio da ću teško oboleti i loše završiti, nego mi je najteže padala odvojenost od supruge i sina, koji je tada imao dve i po godine. Bio sam svestan da ih neću videti ukupno 21 dan, ali to se dodatno prolongiralo. Deseti dan u samoizolaciji dobio sam temperaturu. Test na korona virus bio je pozitivan, pa sam morao da ostanem još 14 dana u izolaciji, koliko je tada bilo pravilo. Plašio sam se da me sin neće prepoznati kada se vratim kući – priseća se 36-godišnji dr Hrvoje Vinković prvih svojih radnih dana provedenih s kovid pacijentima.
– Simptomi su mi vrlo brzo prošli, testirao sam se u nedelju, a već sam u utorak bio praktično potpuno zdrav. Da nije reč o koroni, u sredu sam mogao da idem i na posao. Psihološki mi je deo, pak, bio najteži u celoj priči. Supruga bi došla pred stan u kome sam bio izolovan, pokucala i udaljila se na kraj hodnika, ja bih na sekundu otvorio vrata, ona bi me pogledala i rekla: “Danas si malo bleđi” ili “Danas ti je boja O.K.”, uzeo bih stvari i ona bi otišla.
Ne želim nikome da to prođe jer ko god je to proživeo, zna kakva je to muka. Supruga mi je bila velika podrška, bez nje bih “pukao”, sva sreća da smo u 21. veku pa smo mogli da komuniciramo preko ekrana. Iako, rekao sam da telefon više neću ni pogledati nakon što prođe korona, muka mi je od njega! – priča smeškajući se danas dr Vinković.
Smatra da bi mu bilo daleko lakše da se korona virusom zarazio u ovom talasu, jer se o njemu sada puno više zna.
– Sećam se, kada je prošlo 14 dana od prvog pozitivnog testa, išao sam u bolnički šator na testiranje, i u povratku sam razmišljao o tome da mi je sad dobro, ali šta ako mi i ovaj test bude pozitivan, biću zatvoren još deset ili 14 dana. Ta dva dana mislio sam da ću iz kože iskočiti! Vraćam se u stan, gladan sam, a ne smem da uđem ni u pekaru. No, stvarno je specifičnost ljudske psihe da nam je, kada sve prođe, onda pomalo i smešno, a i deluje mi sad kao da je trajalo tri dana. Onda mi se činilo kao da nikada neće proći… – rezimira.
Nije lako nositi se s prizorima kojima svakodnevno svedoči u bolnici. Popunjenost kreveta u KBC-u Osijek krajem decembra bila je 90 odsto. Pojedini delovi bili su i popunjeniji, pa je tako hirurški kovid popunjen 100 odsto, a internistički 95 odsto, što u praksi može da znači da je samo jedan krevet slobodan.
– Početkom juna počeo je da opada broj zaraženih, na jedno vreme, oko dva meseca, čak se i zatvorilo kovid odeljenje jer nije bilo pacijenata. Onda je usledio novi talas, kada smo u jednom trenutku na respiratorima imali više od 50 pacijenata. Nije lako to gledati, pogotovo ako znate da, kada neko dođe do respiratora, izgledi da se oporavi i nisu baš preveliki. No, opet, borite se do zadnje kapi znoja za svakog obolelog. Nažalost, bilo je jako mladih ljudi koji su do zaraze bili, ajmo reći, zdravi. U prvom talasu, kada sam i ja oboleo, u aprilu, kod nas je ležao muškarac od 40-ak godina, koji je kasnije premešten u Kliniku Fran Mihaljević, gdje je i preminuo.
Lično mi je bilo strašno kada su na respiratoru istovremeno bili otac i ćerka, krevet do kreveta. Oni su, nažalost, oboje umrli u našoj bolnici, u razmaku od nekoliko dana. Situacije su to koje vas baš pogode: neko vaših godina, ili mlađi, uprkos svim našim naporima i lekovima, tone, guši se i, nažalost, na kraju umre. Lekari, medicinske sestre i tehničari u respiratornom centru često su jedini i poslednji koje pacijenti vide… Kako je vreme prolazilo, a ljudi postajali informisaniji, bilo je situacija kada su pacijenti tačno shvatali da njihovo stanje vodi prema aparatu za disanje pa su nas molili: “Samo nemojte još…” Jer, nažalost, stavljanje na respirator povezuje se uglavnom s lošim ishodom, premda je bilo više slučajeva pacijenata koji su se oporavili.
Specifičan je primer pacijent koji je u decembru došao u respiratorni centar, proveo je mesec dana na respiratoru, život mu je svakodnevno visio o niti, a pre nije imao značajnijih komorbiditeta, i u dobi je od 50-ak godina. Već je tri meseca u bolnici, ali danas diše sam, priča, vedar je duhom, što mu je sigurno pomoglo jer verujem da bi 99 odsto nas, da prođemo što i on, bilo u teškoj depresiji. Nasmejan je, šali se sa svime što je proživeo, a bitku s koronom je dobio. Takve nam priče pobuđuju nadu – navodi dr Vinković.
Kad čuje priče i teorije zavere o koroni kao izmišljenoj bolesti, jednostavno se skloni od onih koji tako govore. Kaže, ne može da ih sluša.
– Većinu takvih ljudi ne možete ni urazumiti, pa mi je lakše da se sklonim – komentariše. Danas je on zaštićen od jer se vakcinisao, a pandemija mu je promenila pogled na život.
– Postao sam zahvalniji za neke obične, svakodnevne stvari koje smo inače skloni uzimati zdravo za gotovo. Više cenim to što se ujutro mogu probuditi, oprati zube, dva-tri puta duboko udahnuti i otići na posao. Kada vidite 40-godišnjaka koji leži na respiratoru i glavni mu je cilj da se odvoji od te mašine, onda prestanete da se živcirate zbog sitnica – ističe.
Izvor: Večernji.hr
Dodaj komentar