Magazin Novi Sad

Ne dao Bog nikom ono što je Milica prošla u Betaniji, držali je bez insulina i govorili najgnusnije stvari

Milica-Gadzic
Foto: Privatna arhiva/Ustupljena fotografija zena.blic.rs

Milica Gadžić iz Gospođinaca smelo je progovorila o akušerskom nasilju koje je doživela na svom porođaju, te o nemaru dve doktorke zbog kojih je njena beba završila u hematomima, sa izlivom krvi u glavi i polomljenom ključnom kosti.

U poslednje vreme mnoge žene izlaze sa ispovestima o užasnim i traumatičnim iskustvima koje su doživele na porođajima, a kojih i dan danas kada se sete – naježe se. Velika je stvar da su žene napokon shvatile da jedna drugu treba da podržavaju, bez da se tretiraju užasno od strane medicinskog osoblja (posebno ženske strane), te da nisu „razmažene“ i da porođaj ne „mora tako da izgleda“.

Hrabra Milica je jedna od njih.

Krvarenje, rizična trudnoća

Budući da je dijabetičar, Milica je imala obilno krvarenje na početku trudnoće a njena trudnoća je bila rizična.

Do osmog meseca se sve normalno odvijalo, dok joj se u toku jedne noći u osmom mesecu nisu javili izuzetno jaki bolovi u stomaku. Odmah je otišla u Kliniku za ginekologiju i akušerstvo – Betaniju, u Novom Sadu u dva, tri ujutru.

– Nisam znala da li su grčevi ili trudovi, ali javljam se u toku noći, hitno. Prima me doktorka, pregleda me i tada je ustanovila da nisu trudovi, da imam neki problem u stomaku. Daje mi bensedin i kaže mi da ujutru, pošto je tada već bilo tri, četiri sata kada je završen pregled, kada dođe vizita videćemo šta će biti dalje, šta će odlučiti.

Milica je zbog bensedina zaspala i probudila se kada je stigla vizita.

– Naglašavam da je tu bilo tri ili četiri doktora kojima sam rekla šta mi je, zašto sam se javila, a još uvek sam imala jake bolove, ponavljam u osmom mesecu, jako grčenje stomaka. Da bi meni od sedam, od vizite, do deset niko nije došao do mene. Dolazi ručak, dobijam pasulj, a ja kao dijabetičar na insulinu, pritom nemam ništa kod sebe, niti mogu da odem da kupim, ja moram nešto jesti da ne bi došlo do pada šećera što je opasno i po mene i po bebu.

Muž je u toku prepodneva zvao Betaniju da vidi šta se dešava. Niko nije ništa znao da mu kaže, ni glavna sestra, a tek kada je rekao da će „zvati advokata da vidi šta se dešava i kakav je to odnos prema pacijentu koji se javlja u toku noći, a da se do 12 ne zna šta se dešava sa pacijentom“ doleteli su kod Milice u sobu. Pritom, do tad nije dobila nikakvu terapiju, ni svoj insulin, niti je imala dalje preglede.

– Pitali su me zašto im nisam rekla da imam jake bolove. A, javila sam se u toku noći i šta sad treba da dolazim stalno i vičem ‘imam bolove, imam bolove’. Nakon toga dolazi doktorica koja je frapirana kada je videla zašto sam primljena, da nisam dobila terapiju i dobila ručak takav. Vidno je vikala na ostale doktorice i sestre, te me prebacuje u zasebnu sobu jer je možda i neka virusna stomačna infekcija i daje mi dijetu.

Ostala je tada tri dana i stanje joj se poboljšalo.

Samo uvod u pakao

Njoj je ustanovljeno skraćenje grlića materice, tako da je 9. septembra 2015. godine krenula ka Betaniji da bi joj se uklonio serklaž, jer joj je za sutradan zakazana indukcija. Doktorka koja joj je vodila trudnoću ustanovila je da je beba krupna, pa joj je preporučila indukciju pošto je Milica dijabetičarka.

Njoj je ipak dan pre pukao vodenjak, tog 9. septembra i primljena je. Pregled je bio već oko 9 ujutru, a oko 16 je priključena na indukciju.

– Govorim sate, jer sat vremena nakon indukcije, dok ležim na krevetu meni šećer pada na 3,6 i krenuo je još više da pada, a ja imam taj aparat kod sebe uvek. I da naglasim, na porođaj sam poslata bez ikakvog saveta sa endokrinologom, nisam znala ni kad treba insulin da uzmem, koliku dozu, da li treba da popijem svoj lek za štitnu žlezdu… ništa mi nisu rekli.

Kada im je rekla i pokazala da joj je pao šećer, dali su joj 10% glukozu preko infuzije i za sat vremena njoj skače šećer na 9,7.

– To je izuzetno visoko i veliki skok, uz ležanje i bolove mene dovodi do stanja da počinjem da povraćam. Oni mi daju, dok ležim na krevetu, bubrežnjak i pošto ne mogu da se pomerim od bolova i infuzije, naginjem glavu i povraćam po svojoj kosi, po krevetu. Izuzetno odvratna situacija, iako ne razmišljam ja o tome kako izgledam, ali je ponižavajuće i sve je to moglo da se izbegne.

Prekidaju joj indukciju na pola sata, da se malo oporavi i priključuju je opet. Od 16 je bila na indukciji, sa padom i skokom šećera, povraćanjem, da bi napokon u 22 bila spremna za porođaj.

– Bila sam iscrpljena, bolovi su bili nesnosni, a nikakve lekove protiv bolova mi nisu dali i bila sam u toj pretporođajnoj sali sa još tri žene, što je baš bilo teško jer je mlada devojka od 20 godina pored mene vrištala od bolova… Oko 22 časa rekli su mi da pređem sama do porođajne sale. Opet u tim bolovima, izuzetno iscrpljena peške prelazim u salu, a pored mene niko nije bio.

„Doktorka i specijalizantkinja nisu ni pratile situaciju“

Kako i sama kaže, u tim trenucima žena može da se oklizne, padne ili izgubi svest, sve u svemu nakon takvog mučenja da nije imala ni na koga ni da se osloni – deluje nehumano, ali uspela je i pripremili su je za porođaj.

– Pored mene sedi samo babica i pomaže mi. Rekla mi je kako da guram, kako da dišem, ja sve slušam i radim, međutim ja nemam snage i ne mogu da izguram svoju bebu. Dolazi doktorica specijalizant, što sam baš videla da joj piše na kartici, i ona mi govori isto, a ja i dalje nisam mogla da izguram bebu. I tu je sad situacija, ja gledam doktorku koja stoji preko puta mene, naslonjena na onaj inoks sto i gleda.

Kaže, u jednom trenutku dok se borila da izgura bebu, doktorka i specijalizantkinja nisu ni pratile situaciju nego su stajale tako naslonjene, tri metra udaljene i pričale.

– Doktorki se u jednom trenutku faca promenila, dotrčala je i krenula da mi gura stomak. Ne može, videla je i ona da se dešava nešto što ne treba. Specijalizantkinja je otrčala po dežurnog doktora koji je dotrčao i počeo da gura.

„Beba nije plakala“

Na drugi njegov napon, beba je izašla je ali nije plakala. Stavili su je Milici na grudi, bila je živa, a nakon toga su je odveli na pregled.

– Tada su mi rekli da se beba teško rodila, da je doživela veliku traumu, da joj je polomljena desna ključna kost i da ima hematom na glavi.

Po otpustu, Milica je videla da je beba imala krvarenje u glavi, što joj nisu rekli, te da ima crvenu tačku na oku i pucanje očnog kapilara. Takođe, kada je gledala u inkubatoru, videla je da je beba imala podlive po celom telu, a ne samo hematom na glavi.

Bolnica neuslovna za dijabetičare

Sedam dana su ležale u Betaniji, ali je nisu vodili do interniste, endokrinologa, jer je pet, šest puta smanjila dozu insulina i imala je ogromne oscilacije u nivou šećera. Nisu imali šta da joj daju ako joj padne šećer, ali pošto je bila u prizemlju, muž joj je doturao plazmu preko prozora.

Takođe, ručak uopšte nije bio prihvatljiv za trudnice i porodilje dijabetičarke, prenosi zena.blic.rs.

– Mnogi će reći kad budu čitali da to nije hotel sa pet zvezdica, i nije, ali to je bolnica koja treba da prilagodi ishranu bolesniku, tj. pacijentu. Ne da mi se donosi šampanjac i kavijar, nego da mi se donese hrana koju ja smem da jedem. Kada pojedem to što dobijem, meni naglo skoči šećer, što utiče i na mleko i sve, generalno na moje zdravstveno stanje.

Svakako je čudno što se porodila prirodnim putem, a ne putem carskog reza, kako obično biva sa trudnicama dijabetičarkama. Takođe, nije znala ni da joj je rađena epiziotomija, dok nije videla u izveštaju.

– Imala sam ranu od pet centimetara i mesec i po dana nisam mogla da ustanem iz kreveta.

Obraćanje zaštitniku prava pacijenata

– Razmišljala sam, zbog toga kako je sve to prošlo po moju bebu, da li da se obratim Zaštitniku prava pacijenata što sam i učinila.

Nije došlo do povrede pacijentovih prava – bio je odgovor.

– Načelnik kaže da je sve odrađeno po protokolu i propisu, prisetila se Milica.

„Ja se ovde više ne bih porađala“

– Uvek sam želela više dece, ali sam rekla joj, ja se ovde više ne bih porađala.

Sam izgled bolnice je bar te godine, izgledao jezivo. Nije imala svetlo u kupatilu tako da se tuširala sa otvorenim vratima da bi imala bar malo svetla i videla šta radi.

– Tuširala sam se što ranije jer je od gore curila voda, tako da nisam znala da li kasnije curi oda onako ili zato što se neka žena tušira.

Druga trudnoća i doktorka iz pakla

– Legla sam jedan dan i budim se u lokvi krvi, a u toaletu sam osetila da je iz mene nešto ispalo. Mislila sam da sam pobacila, da nemam više bebu i zvali smo hitnu pomoć. Tek nakon trećeg puta su pristali da dođu, a doktorica koja je došla bila je jako neljubazna i rekla mi je: „Pa dobro, šta, izgubila si bebu“.

Njen muž je zamolio dotičnu doktorku iz kola hitne pomoći iz opštine Žabalj da izađe napolje, a tehničar im je nakon izmerenog pritiska rekao da idu u Betaniju.

– Sedim u čekaonici, krvarim, plačem. A, pored mene su trudnice srećne čekaju na porođaj, a ja sedim i razmišljam „ja više nemam bebu“.

Doktor ju je primio i na pregledu je ustanovljena srčana reakcija u stomaku, beba je živa.

„Zašto su muškarci doktori osećajniji prema trudnicama, nego žene, ne znam“

Trudnoća dalje ide normalno, do petog meseca, kada je na dva različita mesta izmerene dve različite dužine grlića materice.

Nisu bili sigurni šta se dešava, ali je upućena u Betaniju na serklaž.

„Vaše dete može biti retardirano“

– Ja sam već legla na sto, a ona je došla i rekla: ‘Ja ne mogu da Vas pregledam, Vi ste meni danas dvadeseta žena, šaljem Vas na patologiju, nek Vas tamo pregledaju, ja ne mogu više’.

Druga doktorka, dok Milica sedi u čekaonici viče:

– Pa, šta sad treba ja da je pregledam? I ja treba da idem kući, ali dobro pregledaću.

U sedmom mesecu imala je zakazan drugi ekspertni ultrazvuk kod iste doktorke.

– „Pa, kako sad da Vas pregledam pred kraj radnog vremena. Odakle ste?“ Ja kažem iz Gospođinaca. „Jao, pa ne mogu Vas onda poslati kući, mislila sam da dođete sutra, pa hajde odradićemo to sad“, rekla mi je na hodniku.

Pregled je trajao pet minuta, nasuprot prvom ekspertnom UZ koji je trajao sat vremena. Ustanovljeno je da beba ima jednu proširenu moždanu komoru, kao i u prvoj trudnoći – iako to na izveštaju nikad nije napisano.

– Rekla mi je da dođem dva dana, i ja sam došla, pregleda me i kaže mi: „Proširena je komora i sad ćemo videti šta ćemo.“

Izašle su iz ordinacije na hodnik, Milica se seća da je stajala u uglu, gde joj je doktorka rekla: „Znate, ovo je jako opasno, Vaše dete može biti retardirano“. S obzirom da je Milica to prošla u prvoj trudnoći, nije bila toliko šokirana, ali je doktorka nastavljala da je uveri da uradi prenatalni test. Rekla je da ima broj ordinacije gde to rade, što je Milici odmah delovalo kao uigrana priča. Inače, taj test bi koštao 800 evra.

– Osećala sam se kao na pijaci gde vam neko priđe i uvaljuje vam neki proizvod i nisam nikad otišla na taj test.

Otišla je i kod druge doktorke, koja je rekla da je sve to normalno i na kraju je i bilo.

Sreća, drugi porođaj u Nemačkoj

– Pre porođaja svaka porodilja ima prvo razgovor na kom se dogovaramo oko svega, da li želim da budem sama u sobi ili sa nekim, da li želim da bude otac prisutan ili ne, znači pre svega se upoznajem sa bolnicom…

Takođe, mogla je da bira između nekoliko bolnica specijalizovanih za dijabetičarke.

– Dok sam se porađala pitala me je babica pored mene da li želim da ustanem, čučeći da se porađam ili možda da se okrenem pa da klečim na krevetu, da li želim nešto protiv bolova.

Takođe, klistir se tamo ne radi, babice te drže za ruku, a jedna ju je mazila po nozi, dok su doktori sve prisutni tu i obilaze. Takođe, imaju fotoaparat.

– Ja imam sliku tog prvog momenat sa bebom kako mi leži na grudima.

Beba nije bila toliko izmučena, a odmah je stavljaju da sisa kako bi ostvarila prvi kontakt sa majkom. Prostorije za dojilje su lepo okrečene, žene koje doje su u foteljama, a tu je i prigušeno svetlo i tiha muzika.

– To ništa nije previše, ali žena mnogo lakše podnosi sve to. Kada su videli da beba plače tih prvih noći, sestra je rekla da joj dam bebu kako bih ja, kao majka, mogla u kontinuitetu dva, tri sata da odspavam: „Mi ćemo dati bebi tamo da jede, a Vi odspavajte.“ Ni njih tamo nije bilo puno, da sad kao svaka trudnica ima svoju sestru, ali je odnos prosto drugačiji – zaključuje Milica Gadžić.

Da li je to u Srbiji moguće ili ćemo doveka slušati ovakve bajkovite priče iz razvijenijih zemalja?

Izvor: zena.blic.rs

Da se porođaj u Srbiji plaća nije tajna, novost je da dečak košta 800€, a devojčica 500€

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

2.5K Shares
2.5K Shares
Share via
Copy link