Magazin

„Vidim dve bele suknjice usred koloseka, a ka njima ide voz“, Slavoljub se bacio na šine i spasao bliznakinje sigurne smrti

Zena-voz
Foto: Pixabay, ilustracija

Kad je u kancelariju utrčao stari radnik Ljubiša i sav zadihan viknuo: „Slavoljube, pogazi voz decu!“, ne pitajući ništa odmah je skočio i na stolu ostavio 120 miliona za plate da spase dvoipogodišnje sestre bliznakinje Draganu i Danijelu, prenose domaći mediji donoseći priču o junaku, železničaru koji je tog 10. jula 1984. rizikovao svoj život kako bi spasao dve devojčice.

Danas su devojke, odrasle žene i dobre prijateljice sa penzionerom iz Ražnja koji se rado priseća tog kobnog ali ipak prelepog dana koji se ne zaboravlja.

„Slavoljube, pogazi voz decu“

– Bio je baš vreo dan. Bio sam pomoćnik nadzornika pruge u Braljini i došao sam na posao u kancelariju pored prvog koloseka da isplatim plate radnicima.Taman sam ih negde oko pola jedan kovertirao, kad je u kancelariju utrčao stari radnik Ljubiša Nešić i sav zadihan vikao: „Slavoljube, pogazi voz decu!“.

Ne pitajući ništa, Slavoljub je skočio, ostavivši otvorena vrata i na stolu onih 120 miliona dinara za plate.

– Izleteo sam na vrata i gledao prema stanici, ali nisam video ništa. Okrenem glavu na drugu stranu i vidim dve bele suknjice, kao dve kesice, stoje usred koloseka, a u susret im ide ekspresni voz. Deca. Pruga. Voz. Samo mi se te tri reči „zahuktavaju“ u glavi. Druge nije bilo osim da krenem da ih spasavam.

Ovako se Slavoljub Anđelinković (67) iz Vitkovca kod Ražnja seća julskog dana, pre 38 godina, kada je ne misleći na svoj život, od sigurne smrti otrgao tada dvoipogodišnje sestre bliznakinje Draganu i Danijelu Jovanović, iz Braljine, pišu Novosti.

Ovaj hrabri čovek, tada je imao 28 godina, i za samo nekoliko sekundi bio je brži od ekspresnog voza broj 263 na liniji Venecija-Istanbul koji je mogao da usmrti malene bliznakinje. Slavoljub je neverovatnom brzinom pojurio prema skretnici „tri“ gde su se devojčice igrale… Slike tog događaja, koji je mogao zauvek da odnese i devojčice i njega, ni dan-danas ne blede.

Rizik, podvig, sve je bio samo trenutak

– Počeo sam da trčim koliko me noge nose, nekih stotinak metara, u sprintu. Strepeo sam, a kroz glavu su mi samo prolazile reči: „Hoću li stići… Uspeti… da preteknem ekspres voz… jer on kroz našu stanicu projuri velikom brzinom? – seća se Slavoljub.

I taman kad je predosećao da će verovatno stići, spotakao se. Srećom da nije pao, ali u neravnopravnoj trci sa ekspres vozom, tada je izgubio nekoliko dragocenih sekundi.

– Slavoljube, poginućeš – čuo je opomenu starice naslonjene na štap.

– Slavoljubeeeeee – vikali su ljudi sa stanice.

Ali, heroj nije zastao. Nije mogao. Tresle su se šine, odzvanjalo na jari usijano gvožđe, podrhtavali pragovi… Kao u magnovenju on se baca na šine…

– Znam samo da sam jednu od tih devojčica uhvatio ispod mišice, ali uopšte ne mogu da se setim kako sam onu drugu izbacio iz koloseka. Toga se ni do današnjeg dana nisam setio. Niti sam čuo sirenu voza, niti da upozorava – priča Slavoljub.

Voz je upravo protutnjao pored njih i već zamicao na prvoj krivini…

– Rizik, podvig… Sve je to bio samo trenutak. Nije bio ni san, ni film, a opet sve mi je izgledalo nestvarno… Stajao sam kao okamenjen – kaže ovaj junak.

„Nisam znao šta da ležm toj ženi“

Dok se drama odigravala na pruzi, majka bliznakinja, Gordana, okopavala je jagode u bašti pored kuće. Mislila je, kako je kasnije ispričala za Večernje novosti, da se igraju kod ljuljaške u dvorištu, tik tu pored pruge. Ni pomislila nije od kakve strašne tragedije je Slavoljub izbavio njene devojčice.

– Dugo smo slavili taj dan kada nas je čika Slavoljub spasao. Moji roditelji su taj datum godinama obeležavali, radovali smo se i pevali. Sa čika Slavoljubom smo se čak i pobratimili. Mi smo mu čitavog života zahvalne što smo žive, što smo danas tu gde jesmo, što je rizikovao da svoju decu ostavi bez oca da bi spasao nas. To se ne zaboravlja – kazala je za  Novosti Dragana.

– Kako sam jednu devojčicu držao ispod mišice, popeo sam se na ogradu, dok je druga bila pored mene. Tako smo stajali par trenutaka. Nisam znao šta da kažem toj ženi. U jednom momentu ona pogleda iznenađeno. Izustila je u čudu: „A zato li svira ovaj voz? Gde su bile?“. Ćutao sam-priseća se Slavoljub i nastavlja:

– Majci je tek tada postalo jasno šta je upravo moglo da se dogodi. Ona je počela da ih grdi, a ja sam je zamolio da ih ne dira, nego da ih pusti i da slavi. Tek kad me je pozvala u kuću i ponudila da sednem, setio sam se da i ja imam dve ćerke. Tada sedmogodišnju Draganu i četvorogodišnju Milenu. Na njih, na sebe, na posledice, u u onom času nisam mislio. Ako se to zove hrabrost, onda ima istine u onoj da sreća prati hrabre – iskren je Slavoljub.

Izvor: Blic

Ne nose svi heroji plašt! Jedan ćale zaustavio požar na benzinskoj pumpi u Novom Sadu i postao junak dana

22 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap