Lifestyle Magazin

Kako sam postala sirotica sa Dior torbom

zena-torba

Poslednje čega se sećam jeste da sam preko balonera prebacila svoj šal i zakoračila na mokri stepenik, kišobran nisam stigla ni da otvorim, a na mene je silovito naletelo nešto što me je odbacilo metar u stranu i pokosilo takvom silinom da mi se u tom trenutku sve zamračilo.

Nekoliko dana kasnije probudila sam se na odelenju intenzivne nege, sama usred noći. Gledala sam u mobilni brižno stavljen na punjač, nadohvat ruke. Nisam imala koga da pozovem.

Roditelji su mi bili na drugom kraju zemlje, brat u inostranstvu, prijatelja sam imala malo, a kolege u stranoj firmi u kojoj sam radila bili su samo glas u slušalici i ime na mejl adresi.

Iako smo imali dobar odnos u poslednje tri godine kako radim tamo, nisu bili taj neki uži krug koji zoveš kad te udari dostavni skuter u punoj brzini, piše Still.

Poslala sam, doduše, mejl u kadrovsku firme s kratkim opisom incidenta i izrečenom nadom da se vraćam što pre.

Izrazila sam blagu zabrinutost jer mi je rečeno kako nemam plaćene doprinose za zdravstveno poslednjih nekoliko meseci, te sam zamolila da mi se jave samo s brojem osiguranja kako bih opravdala trošak boravka u bolnici.

Uskoro je stigao odgovor kako nema potrebe da se vraćam s bolovanja jer firma zatvara predstavništvo i kako se mogu javiti za detalje knjigovodstvu.

To poslednje veče u bolnici sam imala prvi realan razgovor sa sobom nakon mnogo vremena. Šta se događa? Jesam li ja upravo ostala bez jedinog primanja?

Nemam zdravstveno osiguranje, a bila sam u bolnici skoro nedelju dana, uz gomilu analiza i zahvata… Kao život čoveku na samrti, tako su mi prolazili pred očima svi najcrnji aspekti situacije…

Rate na karticama, Isuse, samo poslednji odlazak u parfimeriju bio je cena onog skutera što me udario u glavu!

Nisam krivila skuteraša, nije čak ni pravno kriv, ja sam izletela, nisam krivila ni glupog kapitalističkog poslodavca.

Krivila sam sebe, idiota naivnog, sebe u ružičastom oblaku mesečnih primanja koje sam trošila k’o pijani gastarbajter na odmoru u domovini, koja sam se kitila Pandorinim nakitom k’o da se za udaju spremam.

Šta mi je?! U poslednje dve godine samo sam na putovanja pljunula dvostruko više nego što sam zaradila.

Odjednom mi se probudio kalkulator u glavi veličine katedrale koji je brojio sve što imam, a nije plaćeno, sve što dolazi na naplatu, a posao nemam.

Ono čega sam bila bolno svesna bilo je da neću tako lako naći drugi tako dobro plaćen posao.

Gde da ja sada zaradim ministarsku platu, a realno sve što se nudi su dobri poslovi koji mi ne pokrivaju ni jednu ratu kredita za onaj je*eni nameštaj u stanu!

Jao, kirija i računi za stan… Zamantalo mi se, pojačala se nesnosna glavobolja, bila sam spremna da izdahnem tu i sada, ali znala sam da je sve to uzalud.

U trenutku sam iz trendi mačke sa špice postala bolno svesna svoje pozicije skorog beskućnika i moguće alkoholičarke (iako za alkohol nemam realno para, tako da ništa od toga).

Kako me lek protiv bolova uspavljivao, tako sam razmišljala da sada više neću moći roditeljima da šaljem novac, iako mi je to do sada bilo tako malo, a njima tako puno.

Puštena iz bolnice, prolazim pored autobusne stanice i sedam u taksi kao da neću uskoro biti na crnim listama tri banke…

Račun u bolnici dostojanstveno sam platila poslednjom gotovinom i raspoloživim sredstvima na kartici i bilo je olakšanje što napokon negde nemam osećaj da sam dužna.

U stanu sam otvorila bar, složila džin-tonik i sela da raditm jedino šta mi preostaje – razmišljati šta se to, dođavola, događa?!

Moj luksuzni posao bio je divan, život od plate sasvim moguć, iznadprosečna primanja u iznosu gotovo trostrukom od proseka dopuštala su mi da živim savršeno organizovan život devojke koja se polako bliži tridesetima, koja je putovala, videla sveta i svašta sebi priuštila, a da nije puno o tome razmišljala.

Odjednom mi je pogled pao na skupocenu torbu, koju imam i u drugoj boji. Je li realno da sam takva osoba, da sam kupovala gomilu gluposti i da nisam ni u jednom trenutku razmišljala o budućnosti.

Zar ja ništa ne znam o osnovama finansija?!

Moj pomalo umetnički duh delovao je u kombinaciji s lakovernošću i rezultirao totalnom katastrofom. Sledećih nekoliko nedelja doživljavala sam poraze, jedan za drugim.

Od brata sam pozajmila nešto novca uz glupu laž da su me opljačkali i da su mi kartice blokirane i da ću mu novac uskoro vratiti.

Gazda je prihvatio moj raniji raskid ugovora za stan i preselila sam se u majušni apartman, ali još uvek u relativnoj blizini centra.

Neuspešno sam tražila posao, razgovarala s poznanicima, tražila opcije. Počela sam da paničarim kada su nakon nekoliko meseci počeli pozivi iz banke.

Već peti mesec neplaćenog kredita potrošenog na gluposti, izvršitelji su počeli da traže naplatu… Moje mizerne uplate da ugasim požare i njihove pretnje zaplenom imovine…

Nešto najtužnije što se događalo bili su pozivi roditeljima i obavezno držanje garda kao da je sve u redu, kao da sasvim slučajno sve manje i manje šaljem, a i to mi je previše.

Poslovi koje sam nalazila bili su iscrpljujući.

Ja sam postajala sve zatvorenija, otuđenija, usamljenija. Roditeljima sam na kraju sve priznala i pomalo ulepšala priču kako imam dobar novi posao, ali slabije plaćen.

Nisam želela da se vratim, taj poraz mi nije bio opcija.

Gotovo celu godinu uspevala sam da držim glavu iznad vode, sav onaj nekadašnji lagodan život počela sam da prezirem.

Kao da su mi fensi restorani krivi što sam uživala, kao da su me prodavačice vukle za rukav u sve te skupocene butike…

Moja stvarnost bila je borba da zaradim dovoljno za osnovne potrebe i da nešto od obaveza platim. Prijatelje sam izbegavala, ono dvoje, troje koji su znali situaciju bili su podrška, ali na meni je bilo da pronađem put iz te naizgled beznadežne situacije.

Opterećivala me je griža savesti , jer sam sama sebe dovela do toga stanja. Činilo mi se da je lakše onima koji izgube sve zbog događaja na koje ne mogu uticati.

Licemerno, znam. Ali kao da su oni lišeni tog tereta samosažaljenja i hrabrije koračaju napred. Radila sam razne poslove, životarila i bila bolno svesna stalne mračne tajne – dužna sam!

Sećam se jasno prolećnog dana kada sam upoznala Estelu.

Bila je direktorka ljudskih resursa u firmi za koju sam konkurisala i gde me je preporučila prijateljica koja je ujedno i njena bliska prijateljica.

Rekla mi je otprilike ovako na poslednjem krugu razgovora za posao:

“Znam više nego što bi trebalo da znam o tebi, ali nemoj se ljutiti na Rajku. Bila sam uporna da saznam sve što mogu o osobi koju nameravam da zaposlim. Ispričala mi je ukratko tvoje muke s dugovima i koliko te to opterećuje. Spremna sam da ti pružim priliku da radiš zanimljiv posao, da solidno zarađuješ 20 posto iznad proseka struke, ali ono najvažnije – da bi radila, potrebna si mi hladne glave, smirena i opuštena. Dozvoli da ti pomognem savetima kako da prebrodiš krizu, bila sam poput tebe jednom davno i volela bih da mi je neko mogao pomoći. Napravićemo plan otplate i ako si spremna na to, mislim da možemo od tebe opet učiniti osobu bez dugova.

Nasmejala se široko i otpratila me uz glasan pozdrav: “Vidimo se u ponedeljak!”

Tog sam ponedeljka bila na početku. Činilo mi se da je preda mnom neki sasvim neotkriven put, ali da tamo nema magle.

Da sija sunce i da ja mogu sve na svetu.

I dalje sam imala samo mizeriju u džepu, ali mi je srce bilo prvi put nakon godinu dana puno nade.

Sledećih meseci marljivo sam radila, pisala sam svima kojima dugujem, uz predloge otplate, uz jasnu nameru da reprogramiram dugovanja i da u budućnost idem skromnije, razumnije, s planom.

Nosila sam svoje skupocene odevne komade i nisam se odrekla svojih lepih torbi i cipela.

Tu prošlost sam krila godinu dana u ormaru kao da ih nisam dostojna, kao da ne pripadaju meni. Sada, kada sam polako preuzela kontrolu nad svojim životom, vraćalo mi se neko zdravorazumsko samopouzdanje.

Od Estele sam mnogo naučila o životu, o novcu, o sigurnosti.

Postale smo bliske prijateljice i danas, kad dolazim kod nje na druženje, a prošlo je već 10 godina i ja sam u međuvremenu stvorila svoju malu sigurnost u životu, još uvek mi tepa: “Evo moje sirotice s Diorovom torbom.”

To što je Soraja dobila roleks sat od 65.000€, ne znači da si ti bezvredni goljo

18 Shares
Share via
Copy link