Bio je to sasvim običan petak, jedan u nizu onih dosadnih decembarskih dana. Razvlačio sam se po kući bez jasnog plana šta bih mogao da radim iako sam bio slobodan. Nije mi se izlazilo napolje, a nije mi se ni ostajalo među četiri zida. Odluku o daljem raspletu odlučio sam da odložim čitajući „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog.
Za one koji nisu čitali, radnja romana odigrava se u Rimu, uoči Drugog svetskog rata, gde Crnjanski službuje kao diplomata Kraljevine Jugoslavije. Stigao sam do poglavlja „Monte Mario“ u kojem pisac sa svojim prijateljima obilazi Rim u želji da još jednom udahnu lepotu večnog grada pre nego što ih rat razdvoji.
U toj njihovoj vožnji biciklima odlučuju da krenu na Monte Mario, jedan od sedam brežuljaka na kojima je sazidan Rim. Sa Monte Marija, kaže Crnjanski, obično su varoš ugledali oni, koji su dolazili sa severa.
Dok posmatraju grad prisećaju se poznatih pesnika koji su utkali sebe u vekovnu istoriju Rima. Među ostalima, čitaju i rimskog satiričira Marcijala, pisca „bestidnih epigrama“, kako ga Crnjanski opisuje. Olovkom podvlačim deo u kom Marcijal piše nekom svom prijatelju koji se zove Postumije.
„Sutra, kažeš, sutra ćeš početi da živiš Postumije? Sutra?
Kaži mi, Postumije, kad će već jednom doći to tvoje sutra?
Koliko je daleko, to tvoje sutra? Gde je? Otkud će doći?
Da li se još krije kod Persijanaca, ili je u Armeniji?
To tvoje sutra Postumije, staro je već kao Prijam.
Za koliko se, recimo, može, to tvoje sutra, da kupi?
Sutra ćeš početi da živiš?
Danas već da počneš, Postumije, dockan je.
Mudar je onaj koji je živeo juče.“
Kraj poglavlja. Listanje knjige prekida zvuk Vibera. Uzimam telefon i vidim poruku od druga: Umro je Siniša Mihajlović.
Ma nemoguće, mislim u tom trenutku. Garant je ponovo u pitanju gaf nekog medija željnog nekrološkog senzacionalizma. Pisalo se ovih dana da je loše, da se pororodica povukla i da se ne oglašava, da ima još 10 dana života, ali nisam želeo da verujem u perverzne lešinarske sklonosti srpskih portala.
Ulazak na Gugl brzo me je demantovao.
„Preminuo Siniša Mihajlović“, „Odlazak legende“, „In Memoriam Siniša Mihajlović“, „Napustio nas je Siniša“… Listao sam te naslove u nadi da će neko napisati da nije istina, da je vest lažna i da je Siniša eventualno kritično, ali da će se i ovog puta izvući. Kao nikad do sad želeo sam da se ispostavi da su novinari ponovo ispali najveći klošari koji hodaju ovom zemljom i da to što čitam nije istina.
Ali ne, ovaj put je bilo tačno. Siniša Mihajlović je stvarno umro.
Nisam sklon patetici, bog zna kakvim žaljenjem i srceparujućim opraštanjima od poznatih ličnosti. Gadi mi se ono čuveno R.I.P. na društvenim mrežama i naricanje nad odlaskom ljudi koje realno nisam ni poznavao osim sa TV ekrana ili iz novinskih stupaca.
Ali problem je bio što Siniša nije bio ta „poznata ličnost“. Čini mi se da niko kao on nije zapravo bio „naš“. Kad kažem naš, mislim na običan svet, sa svim svojim problemima i mukama.
U danima kada ti je za sreću bila dovoljna jedna lopta, par patika i jedan zid o koji ćeš da šutiraš dok ti te iste patike ne puknu na prstima, Sinišino ime odzvanjalo je ulicama. Podigneš kragnu, baš kao što je on to radio, „oceniš“ udaljenost i iz sve snage raspališ po bubamari. „Gol, gol, gol, Mihajloviiiićććć, Jugoslavija vodi…“
Siniša je bio i ostao heroj jednog detinjstva i mladosti obeležnih ratovima i nemaštinom. Kada nam je trebao neko sa kime ćemo se identifikovati, neko ko će prkosno pokazati zube kad svi oko nas pokušavaju da nam ih slome, pojavio se on. Bombarder iz Borova, najubojitija levica Evrope, „Srbin od glave do pete sa svim vrlinama i manama svog ponosnog naroda“, kako je sebe jednom prilikom opisao.
Mislim da se u nijednom od fudbalera sa ovih prostora nije bolje ocrtavao taj naš pomalo divlji duh i onaj čuveni srpski inat. Prgav kad treba, bez pardona prema protivniku, ali istovremeno beskompromisni borac za pravdu spreman da pomogne svima kojima je pomoć potrebna.
Ponosni Krajišnik nikada nije propustio priliku da kaže ko je i odakle je i da podseti sve one koji su samo u Srbima videli krivce za sva stradanja u Jugoslaviji da postoji i ona druga strana. Bio je glas svih nas koji smo na sebi godinama nosili nepravedno nabačeni teret kolektivne krivice. Kada su se svi drugi sklonili na bezbedne pozicije i zavukli u mišije rupe, ne želeći nekome da se zamere, on je jedini istupio.
Zamerali su mu mnogi što potencira na tome da je Srbin, (kakva blasfemija!), dok su se ostali i dalje vešto skrivali ispod plašta lažnog bratstva i jedinstva. A ako je neko suštinski predstavljao tu nesrećnu Jugoslaviju to je bio Siniša. Od oca Srbina i majke Hrvatice doživeo je to da mu u njegovom rodnom gradu najbolji prijatelj sruši rodnu kuću. Ali ni tada nije rekao da bilo koga mrzi.
– Krstio sam se u pravoslavnoj crkvi, iako nemam ništa protiv Hrvata. Kako ću imati, pa ja sam pola Srbin, a pola Hrvat. Iako su za mene jedni i drugi isti, ipak se osećam više Srbin, možda zbog svega što se dogodilo – rekao je Mihajlović svojevremeno za Gazzettu dello Sport i dodao:
– Rođen sam u Vukovaru, ali sam odrastao u Borovu i tamo bio do svoje 18. godine, kad sam otišao u Vojvodinu. Tamo sam rođen i sigurno je za mene to najlepše i najbolje mesto na svetu, ali ništa me više tamo ne veže. Ne želim se vraćati tamo. Sve me podseća na djetinjstvo koje je bilo predivno, ali sve ono što se posle dogodilo izbrisalo je sva moja sećanja. Sve što smo imali je uništeno i spaljeno, a svaka moja fotografija dobila je metak u glavu. Na slikama kad smo osvojili Kup šampiona, samo je moja glava probušena metkom.
I to im je oprostio. Jer to je ono što veliki ljudi i veliki šampioni rade, opraštaju. Ali nije zaboravio. A to ih je posebno bolelo.
Nije mario Siniša previše šta o njemu misle lažni moralisti. Oni koji uvek traže dlaku u jajetu, izvrćući tuđe reći kako bi opravdali sopstvenu ništavnost. Siguran u sebe, iskren do koske, uvek je govorio ono što oseća, bez straha da li će ga neko zbog toga oklevetati ili zamrzeti. Upravo zbog te svoje iskrenosti stekao je poštovanje od Borova, Vukovara, preko Novog Sada i Beograda, do Đenove, Rima i Milana.
O tome koliko je veliki bio Siniša Mihajlović govori i to da se ceo svet oprašta od njega. Od fudbalera, sportista, umetnika, javnih ličnosti, do premijerke Italije i patrijarha Porfirija. I jučerašnji dan u Kataru, gde ćemo sutra saznati ko će podići „boginju“, bio je u znaku Siniše.
A o vrednostima koje je negovao možda najbolje govori deo iz intervjua koji je dao Blicu.
– Danas živim dobro, ali znam kako je kada imate malo da jedete. Kao dete sam voleo banane, ali nismo imali novca. Majka mi je kupila jednu i morao sam da je podelim sa bratom. Jednom sam joj rekao da ću da kupim kamion banana kada se obogatim i da ću sve da ih pojedem. Danas idem u restorane i biram najbolja jela. Pijem dobra vina, ali ništa nikad neće nadmašiti ukus tih zalogaja banane. Zato mi ništa nije nedostajalo kod roditelja, a bogatstvo koje ću ostaviti svojoj deci nije ekonomsko, već su u pitanju vrednosti i učenja. Iskrenost, odanost, požrtvovanost… Moraće da se oznoje i prezime im neće biti dovoljno.
Ili možda to bolje ilustruje odgovor italijanskom novinaru sa jedne konferencije za medije.
Siniša je 2016. godine vodio Torino, a nakon utakmice protiv Fiorentine dobio je pitanje o mladom kapitenu Marku Benasiju.
– Možete li da kažete koju reč o Benasiju? Mislim da nije lako nositi kapitensku traku sa 22 godine – upitao je novinar.
– Ne. Nije lako probuditi se u 4.30 i otići na posao u 6, raditi ceo dan i ne sastavljati kraj s krajem. To nije lako. Benasiju ovo mora da predstavlja zadovoljstvo, on mora da bude srećan i ponosan. Sa 22 godine igra za Torino, kapiten je i čak je davao golove jer je srećnik kao i svi mi koji radimo ovaj posao – odgovorio je Mihajlović.
Gol Bajernu iz slobodnjaka i nebeski trk, pa onaj čuveni centrašut „Mihajlović u sredinu…“ za 2:2 i erupciju slavlja na Marakani, golčina Iranu na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj i unošenje u facu Jeremisu. Pa svi golovi u Laciju zbog kojih sam zavoleo nebeskoplave, majica sa onom prokletom metom i porukom „Mir“ koju su on i Deki Stanković nosili ispod dresova u Italiji dok su bombe padale po Jugoslaviji 1999, činjenica da nije hteo da igra protiv Crvene zvezde kada je sa istim tim Lacijom 2002. došao na svoju Marakanu… Uvođenje obaveznog pevanja himne dok je bio selektor Srbije, pa ona čuvena reklama za „Pils light“ i kultna fotka gde sa Vijerijem i Adrianom jede pljeskavicu u „Stepinom vajatu“ u gluvo doba noći.
Sve su to slike koje mi prolaze kroz glavu dok razmišljam o Sinišinom odlasku. Odlasku ratnika mekog srca koji je i ovu poslednju borbu dočekao sa osmehom na licu. I tad je poručio da neće odustati, da će se boriti do poslednjeg atoma snage. To je i učinio. Rodio se kao fajter, živeo kao fajter i otišao kao fajter.
Siniša Mihajlović biće sahranjen 19. decembra u Rimu. U istom onom Rimu iz romana Miloša Crnjanskog. Zauzeće svoje mesto u aleji besmrtnih, pored svih legendarnih pesnika, slikara i rimskih imperatora. Kad razmislim, nekako je sasvim logično da Siniša bude sahranjen baš u gradu kao što je Rim. Mestu u kojem se kupuje najskuplja karta za večnost. Možda će kroz koju godinu, ili vek, neki novi pisac doći da obiđe i njegov grob i ispriča priču o dečaku koji je sa prašnjavih ulica Borova prešao sve one puteve što vode do Rima i u njemu prikovao svoje ime za zvezde koje sjaje nad rekom Tibar. I biće to dan Svetog Nikole. I svi ćemo se tada sećati stadiona „Sveti Nikola“ u Bariju i onog 29. maja kada si nas popeo na krov Evrope. Jer, ako je neko bio mudar i „živeo juče“, to si bio ti Miha.
Ostaje žal što nisi ispunio svoju poslednju želju, da sedneš kao trener na klupu Crvene zvezde. Ostaje i tuga što si nas napustio prerano ali i radost što smo te imali, baš takvog kakav si bio. Jer, siguran sam da bi mnogi voleli da si bio njihov, ali na sreću bio si ipak naš.
Jednom si rekao da je tvoj san neostvariv jer ne sanjaš osvajanje Lige šampiona ili Skudeto, već da zagrliš svog oca. Sada ćeš konačno imati priliku za to.
Ćao Siniša… Za kraj, podigni još jednom tu kragnu, nasmeši se i raspali levicom. Neka se nebesa zatresu i neka se nebo otvori kao u onoj aprilskoj noći 1991. Neka svi čuju ko im dolazi.
Dodaj komentar