Pismo oca devojčice koju je ubio sin Željka Mitrovića: Kako je moguće da život ne diše?

Savo Bojanić je otac Andree Bojanić, devojčice koju je na pešačkom prelazu 18. jula 2013. godine, pokosio Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića.

Andrea je tada imala 17 godina, a Aleksandar 20.

Aleksandar je udario u Andreu na pešačkom prelazu pri nedozvoljnoj brzini. I dok je telo devojčice nepomično ležalo na pločniku u Ustaničkoj ulici na Konjarniku mladi Mitrović je pobegao sa lica mesta da bi se tek nakon razgovora sa ocem prijavio policiji.

Na godišnjicu smrti, Andrein otac je na svom Facebooku objavio pismo u znak sećanja na stradalu devojčicu koje je dirnulo mnoge u Srbiji. Međutim, dok je čekao kraj suđenja ubici svoje ćerke, Savo je rešio da se oglasi na televiziji Pink u intervjuu koji je izazvao lavinu komentara u javnosti. On je tom prilikom izjavio da se nesreća u kojoj je izgubio dete „sve vreme politizuje“ i da je „ubeđen da Željko Mitrović nije uticao na sud“.

„Izjavljivao sam već da ovo neće biti suđenje građaninu Aleksandru Mitroviću, već suđenje ucenjenom Željku Mitroviću“, rekao je Bojanić za TV Pink. Njegovo gostovanje možete pogledati u ovom videu:

Andrea Bojanić je poginula 18. jula 2013. godine, kada je na nju u Ustaničkoj ulici naleteo džip kojim je upravljao sin vlasnika Pinka.

U znak sećanja na Andreu, prenosimo vam priču koju je njen tata napisao 2018. godine:

„Pet godina se nanizalo. Čitav jedan život se odigrao.

Mrzim povratke skoro koliko i rastanke, i osim tebi, jedino se još noći vraćam kao verni sluga.

Tako ona i ja zajedno zalivamo svaku pomisao i pravimo novi svet u iščekivanju izlaska Sunca.

Zahvalan sam zvezdama na njoj, a njoj na tebi. Muka mi je od reči koje pamtim dugo, dugo i koje urezujem po zidovima vlastite sobe. Ispred mene je zid, onaj koji me uči da nikad ne treba biti tako jak da ga srušiš. Moraš da naučiš da živiš s tim zidom. Od njega nije teško napraviti neku novu dimenziju. Obojio sam ga u neku nežniju boju, onu koja mi neće donositi gorčinu. Sedim na klupi, tamo gde se sastaju oni koji počinju i završavaju. Tamo, gde se sastajemo ti i ja.

Život mi nije dao priručnik i nikakvo objašnjenje u vezi tebe…

Kad si se rodila: „ Čestitamo ! Majka i devojčica su dobro. Imaćete pravog borca u kući ! „

Ma, daj ćale… Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam i biću velika, jednog dana. Ali, ja se ni tad nisam osećala kao neko ko će biti veliki. Osećala sam se maleno i nisam želela da spavam. Sve je bilo blaže i lepše dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.

A, kad si stradala, sedeo sam i pitao se: „Kako je moguće da život ne diše i da sve je stalo?“

Znaš, ćale, sledećeg dana nakon mog stradanja, kopali su po meni. Ne, nije metafora, bukvalno su kopali. Nisam navikla da neki hirurzi sa zeleim kapicama rovare po mojim organima. Nisam navikla da iko rovari po njima. Nekakvim jezivim metalnim stvarčicama. Da pravi rezove po mom stomaku i celom telu. I to tako stvarne rezove. Vidljive, opipljive. Bolne za tebe. Ali, ja se nisam budila, jer sam već otišla.

Znaš, nedostaje da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi, koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju. Jedni su mislili da je to umetnost, drugi da smo budale, dok su se svi ti, divili tim „emocijama“, a mi smo se samo dopisivali. Do krajnjeg cilja – ugovaranja sledećeg tajnog susreta i osvajanja novog zabranjenog vidjanja.

Vidiš, a meni nedostaje da ti njuškam bradu, da te ljubim u nos i budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Kad na to pomislim, više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. Ni 5 godina posle, ja i dalje, u tim nedostajanjima, nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem bih zagrljaju i dalje bila malena, a opet najveća na svetu. Sećam se, da sam jednom ostala u stanu zbog prehlade. Hodala sam po njemu i razmišljala o tebi. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.

A, da li se sećaš kako je sve počelo ? Kao da smo bili zajedno u nekom paralelnom univerzumu i onda se nešto desilo, bacilo nas u ovaj, sudarili smo se i nastavili da hodamo kroz život, držeći se za ruke. Hoćeš da mi spremaš štrudlu sa makom ? Samo ako ćeš da mi pevaš, dok ti spremam. Šta da ti pevam ? Neku ljubavnu pesmu. Kod tebe je sve ljubav. Sa tobom je sve ljubav. Ma ti si ljubav. Kažeš mi da si negde pročitao da je uvek trenutak da budeš nečije proleće i da voliš što je tvoj trenutak baš sada i traje ?! Kažem da volim da takvom proleću budem Sunce. Kažeš da si skontao da kada god si gledao prema Suncu, bio si srećan ?! Zato piljiš u mene ! A, da te podsetim za metar kreveta i jedinu noć, u ovih 5 godina, koju si spokojno prespavao ? Vidim da si uredna u prelistavanju mojih pisanija, pa ću ti odgovoriti. Kažu da spavati pored nekog je mnogo više nego spavati sa nekim. Ogoljen od laži, veruješ nekom da bude sasvim blizu tebe u trenutku tvoje najveće nemoći. Da li može jedna asocijacija, a da ti ne prsne amigdala ? Anja, očito me navlačiš na nešto što ima veze sa tobom, a nikako da saopštiš. Poznat mi taj tvoj rad. Počni. Plave ruže i makovnjača ? Opaaa ! Pa ti si se zaljubila ?! Jesam, ali još je rano da ti pričam o tome. Još ga pržim na čežnji. Pa, tom će i Sizif pozavideti na truda. Neće, ćale, jer je to ok lik. Sjajno ! Samo te molim da ne forsiraš klišee onog tvog pajtosa Bukovskog, od milošti zvanog Buksna. Ma, Buksna mi objasnio puno toga, a naročito da sujeta vredi po lule duvana. Nego, osećam da želiš nešto da me pitaš ? Da ! Da li si diplomirala ? Pa, zar ne primećuješ krila ? Ovde sam postala ono, što sam ovde oduvek želela. Imam krila da letim kuda god poželim. Prilike su našle mene bez da sam se morala previše truditi. Dobro, lagim malo. Zaslužila sam ih, ali volim sve što radim toliko da se osećam kao da se samo dobro zabavljam. I ne moram nikad da budem ni odrasla ni velika. Ti me činiš i odraslom i detetom u isto vreme. Samo je potrebno da budeš tu gde jesi.

Pre nego što odeš, imao bih nešto da ti predložim, jer si velika.

Vidiš mene da nisam neki lik. Bio sam okružen onim što život ponudi i što samo jednom dobiješ. Tako i ti, dopuštaš da te dodiruju rukama tuge. Zato nemoj da dopustiš da te opet dodirnu. Ne slušaj šta ti govore. Nema potrebe za tim. Znaš da će jednog dana opet doći neko tuđe, odbeglo i poluprazno srce koje će tražiti mir. Nemoj da maštaš o moru, mestima na koja trebaš poći i ugasiti sve one lampe na obali… Priča je prošla! Ne gledaj u stranu, možda vidiš nekoga ko će ti sve one boje obojiti opet crnom. Uništiće tako lepu sliku koju si tako marljivo stvarala. Površni su, puštaju te da ih zagrliš, a onda te puste. Uzeli su ti reči i sve što si napravila lepšim i boljim. Ostaćeš zagledana u jednu julsku noć i ispraćati još jedno leto. Zaboravi da je ikada bilo neko proleće, da te neko pustio da postaneš deo priče. Prestani da krivicu tražiš u sebi. Nema je, nikad nisi ni bila kriva. Nije šala da uništavamo ljude koje volimo. To nije kliše, već stvarnost. Zato su ljudima potrebni ti sitni crvi, koji će biti tu da ispričaju neku lokalnu priču i poruše sve te miline novog dana. Kreni i ne misli, pusti druge da vole ono što si stvorila. Verujem da neće biti dovoljno snažni da čuvaju taj sjaj. Ti nisi neka sitna duša koja može da voli baš svakog crva koji te pogleda nežno. Pusti da prođe, kao i oluja u zoru. Potrebno je da osećaš da bi živela punim životom. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Već čujem i škripu olovke dok pišeš, uz prkosni osmeh: “Ovaj život nije bio dobar, idemo na sledeći!”

Dobro čuješ, ćale !

Opalio si me životom po sred čela. Nedostaješ mi baš kao što i ostaloj deci, ovde, nedostaju njihovi roditelji i porodice. Nas ovde ima mnogo i tu smo negde oko vas.

Anja, nikad mi neće biti jasno zašto sam te upisao na kurs letenja, da bi sad mogla da se družiš sa Petrom Panom.

A, ti ćale, nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom ili fotografijom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli… Guraj našu priču, naše vizije o svetu za decu. Vuci napred i gore. To su dva jedina dozvoljena pravca. Da, i ne brini. Čuvam osmehe od zaborava.

Minut po minut prolazi, suza po suza iz oka, ističe.

Zaklopio sam onu zadnju koricu gde piše: ‘Sve prolazi ali sve se ne zaboravlja.'“