narkomanija
izvor Blic
Magazin

Da li je Jovan beo, ukočen i pokopan sada „dovoljno muško“?

„Uzmi još jednu, budi dovoljno muško!“

Ovo je bio jedan od naslova iznad vesti da se Jovan Paunović predozirao na jednom popularnom beogradskom splavu na nagovor i huškanje društva, jer je do tada, kako navode mediji, bio uzoran, neporočan, sportski tip. Dan ga delio od punoletstva.

Vest je nažalost već „bajata“, jer su nakon njega još dve devojke overdozirane nađene u stanu. Jedna je imala 17, druga 21 godinu. Ovde se kao na traci smenjuju tragične vesti, jedna smrt u nekoliko sati biva smenjena drugom, druga smrt trećom… i tako u nedogled.

U ušima mi je uprkos tom svakodnevnom bujanju tragičnih događaja i morbiditeta svake vrste, danima bubnjilo ovo „Budi muško, uzmi još jednu“.

Budi muško. Budi muško. Budi muško.

Šta uopšte to znači „budi muško“?

I da li je Jovan beo, ukočen i pokopan sada „dovoljno muško“?

Kako to da klinci ne mogu da shvate da ovo začikavanje i padanje na njega direktno vodi u sunovrat, gura sa litice, a kad počneš da padaš, oni koji su te začikavali neće biti tu da ti pruže ruku. Okrenuće glavu.

Jovan je te večeri imao 15 hiljada dinara u džepu. Dobio od familije za punoletstvo. Kad je dovežen na VMA, u garderobi nije imao jednog dinara. Neko je doneo u društvo ekstazi. Svi su probali, Jovan se nećkao.

Onda je krenulo začikavanje da nije dovoljno muško, da ne sme, da se usrao i tome slično, a što klinci u tim prelomnim godinama prilično teško prihvataju, pa se uglavnom i usude „da budu dovoljno muško“. Da se dokažu. Lakše infiltriraju. Budu prihvaćeni. Deo grupe.

Deo propasti.

Kad je probao prvi, usledio je drugi, pa peti, pa šesti… i na kraju mu je u krvi nađena doza ekstazija pet puta veća od smrtonosne! Sumnja se da su ga saletali dileri nudeći mu sve i svašta, jer su osetili da ima novac.

Sve ovo me neminovno vratilo na neke moje tinejdžerske godine kad je pušenje cigareta u školskom wc-u na velikom odmoru bilo vid inicijacije među „dovoljno budi muško“ klince.

Kad je bežanje sa časova bilo „budi dovoljno muško“. Kad je podjebavanje i lemanje klinaca sa sela, siroto obučenih, bilo „budi dovoljno muško“. Kad je pipkanje iza diskoteke sa starijim napaljenim muškarcima bilo „budi dovoljno muško“. Kad je zavođenje maloletnica bilo „budi dovoljno muško“. Kad je ispijanje brlja na rođendanima bilo „budi dovoljno muško“. Kad su krađe bile „budi dovoljno muško“.

Po toj logici stvari, svako ko nije pušio cigarete, vređao i tukao siromašnu decu, vaćario se iza diskoteke u mraku, ispijao brlju i povraćao po amforu zgrade nije bio „dovoljno muško“.

Ja nisam bila dovoljno muško i zbog toga sam bila često odbačena, ne kao gubava, već kao nepoželjna. Jer šta sad ja sa sokom u ruci i gađenjem na duvan imam da se petljam sa njima koje piju i puše i misle da je vatanje sa starijim napaljenim muškarcima ulaz u „svet odraslih“.

Nisam mogla da zbog inicijacije u društvo radim ono što ne želim da radim. I koliko god mi je bilo teško, koliko god sam se ponekad osećala odbačeno, ko neka crna ovčurina, bilo bi mi mnogo teže da sam zbog prihvatanja i dokazivanja radila nešto što me ne privlači. Bila sam svoja, često ranjiva ali istrajna u poimanju onoga šta je ispravno i dobro za mene.

Nisam bila povodljiva. Nisam želela da se bilo kome dokazujem. Nisam želela da me prihvataju zbog toga što radim ono što u tom momentu većina klinaca radi, već sam mislila da je sasvim ok da me prihvate zbog onoga što jesam. Koliki je sve ovo paradoks, kad ti kao uzoran, neporočan klinac koji uči, trudi se, poštuje roditelje i profesore, imaš problem da budeš prihvaćen.

A ako lemaš sirotog druga iz klupe, zajebavaš ga zbog sirotih roditelja, velikih ušiju, odličnog uspeha, ako gutaš ekstazije, pijan se vučeš po gradu, brecaš na roditelje, pljuješ na nastavnike, provaljuješ izloge, starijima lupaš čvrge, padaš godine, ideš na popravni, pijan ulaziš u reku, brzo voziš, prolaziš na crveno, nebezbedno stupaš u seksualne odnose, tučeš vršnjake… ti si onda kao „dovoljno muško!“

E, nisi. Ti si tad obična kukavica. Pi*kica. Slabić koji mora da se dokazuje da bi bio prihvaćen. Slabić koji misli da će ga bahatost, vulgarnost, rizik odvesti na neko bolje mesto. A neće. U najgorem slučaju pod zemlju.

I ja se onda kao roditelj dvoipogodišnje devojčice pitam kako sad ja nju treba da vaspitam, šta ja to njoj sve moram da ispričam, pokažem da bi bila mudra da donese ispravnu odluku u prelomnim momentima, kad bude bila na najvećim iskušenjima.

Taj mali Jovan bio je uzorno dete, sportista, kažu. Pa je pao na prvom ispitu. Laka mu teška crna zemlja.

Gadno je vreme stiglo i sada začikavanje „budi muško“ može da ima nesagledive posledice, posebno danas kad su klinci više nego ikad zbunjeni, ranjivi, krhkog samopouzdanja, neprihvaćeni, u potrazi za nekim svojim mestom, a nema roditelja da isprate sve te promene, da budu podrška, da nađu pravu meru i način razgovora za te buntovne i teške godine.

Ja ne znam kako klincima da objasnim da „biti dovoljno muško“ znači ostati pri sebi, svoj, bez obzira što to može doneti odbacivanja, podrugivanja, podsmevanja.

Biti dovoljno muško nije jednako bahatost, agresivnost, nevaspitanje, nekultura, drogiranje, opijanje, rizičan život, bežanje iz škole…

Biti dovoljno muško znači biti dovoljno jak da podneseš sva odgurivanja zato što nisi ukalupljen u sistem poremećenih vrednosti.

Biti dovoljno muško znači da poštuješ svoje roditelje i svaki dinar koji su ti pružili.

Biti dovoljno muško znači javljati se ljudima starijim od sebe na ulici.

Dobar dan, dobar dan.

Biti dovoljno muško je kada poštuješ svoju devojku, majku, baku, sestru… sve žene koje poznaješ i koje ćeš tek da upoznaš.

Kad poštuješ sebe. Svoje telo. Svoju glavu. Svoju dušu. I život koji ti je dat da ga uzvišeno proživiš kao dobar čovek, onaj koji se podiže i nastavlja dalje svaki put kada ga podsmehom, omalovažavanjima, sputavanjima guraju dole. Jer toga će biti i posle tinejdžerskih dana. Toga ima uvek.

Ako ti je muka od pomisli na drogu, naduvavanje, brzu vožnju u pijanom stanju i uprkos ponudama da budeš deo „ekipe“ odeš na neku klupu da samo sediš i gledaš u reku, tako sam… ti si, veruj mi, dovoljno muško.

Kako znam?

Svi oni koji su me indirektno odbacivali, jer nisam htela da pušim, da se drogiram, da se opijam, bežim sa časova… sada mi propiti i izgubljeni u životu prilaze i pružaju ruku. Neki mi se dive. Neki me tapšu po ramenu. Neki bi dali sve da mogu nazad pa da se sa mnom druže.

Biti dovoljno muško znači ne pecati se ni na ovo.

Biti dovoljno muško znači živeti čestito, uzorno, pošteno, marljivo, nepokolebljivo uprkos kako zajebavanjima i odbacivanjima tako i tapšanju po ramenu i divljenjima.

Devojčice spasene sa gradilišta: Malo smo pile i blejale!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

2 Comments

Klikni da komentarišeš

  • Jaka i istinita zivotna prica i jaka poruka svima koji su na putu da sebe formiraju kao licnost, bili oni mladi ili zreliji.

  • Lep tekst.
    Jedina zamerka je za ono „pi*kica“… Vreme je da vagina, koja je u stanju da izdrži i porođaj, ne bude sinonim za slabost. 😉

Share Follow Tweet Share Share