Selo u kojem nema nezaposlenih i u kojoj je utopija realnost, dokaz da je drugačiji svet moguć

Prošarano kamenim uličicama opasanim stablima maslina, slikovito andaluzijsko selo Marinaleda po mnogo čemu je jedinstveno u svetu. Neke su posebnosti vidljive na prvi pogled: nema velikih oglasnih plakata, svetlećih reklama uz ulice, nema Mekdonaldsa i Starbuksa, zidove krase grafiti koji prikazuju Čegevaru, Lenjina i Gandija. Druge, one još neobičnije posebnosti, otkrivaju se kad se zagrebe u način života ovog mesta sa oko 3000 stanovnika, smeštenog u blizini Sevilje.

ZA USELJENJE LISTA ČEKANJA

Marinaleda je selo u kojem su gotovo svi zaposleni, a plate iznose od 1200 do 1500 evra. Gradske vlasti pomažu mladim porodicama u izgradnji kuće, nakon čega oni plaćaju najamninu od tek 15 evra mesečno. Javni i zajednički interes je ispred privatnog, a svi javni resursi su svima dostupni i besplatni, od interneta do zdravstvenih usluga. Grad nema policiju i pokazalo se da i nije potrebna – život funkcioniše po principu solidarnosti i volontiranja te kriminala praktično i nema.

Već nekoliko decenija usred kapitalističke Španije i Evrope, ali i praktično celog sveta, ovo mestašce odoleva konzumerizmu i postalo je simbol prave utopije. Za sve je zaslužan gradonačelnik Huan Manuel Sančez Gordiljo koji je na vlasti od 1979. godine. Do tog je trenutka, kao i u ostalim ruralnim mestima u Španiji, u Marinaledi vladala glad i nemaština nakon godina Frankove diktature.

Građani su nakon Frankovog sloma na demokratskim izborima izabrali Gordilja koji je ubrzo krenuo sa dotad neviđenim reformama. Za početak je promenio imena svim ulicama koje su nosile imena zapovednika iz starog sistema i nazvao ih po poznatim komunistima – Če Gevari, Salvadoru Aljendeu, Pablu Nerudi…

ODUZEO ZEMLJU VELIKAŠIMA I PREDAO JE SELJACIMA

Oduzeo je zemlju bogatim veleposednicima i osnovao zadruge te kooperative koje i danas samoupravljanjem vode sami stanovnici. Većina radi u poljoprivredi ili u fabrikama za preradu hrane. Velika i plodna farma El Humoso, u vlasništvu vojvode od Infantada, u trenutku Gordiljevog dolaska na vlast bila je neodržavana i neiskorišćena, a nekoliko metara dalje, u selu je oko 60 odsto ljudi bilo nezaposleno i gladno.

Stanovnici su naprosto ušetali na imanje i zahtevali da obrađuju zemlju. Kad ih je odbio, oni su svejedno to učinili, i nakon godina pravne bitke i dugog štrajka glađu u kojem je učestvovalo 700 ljudi, zemlja je veleposedniku oduzeta i prešla je u društveno vlasništvo.

Uz tu zemlju i fabriku za preradu koja je uskoro izgrađena, Marinaleda je došla gotovo do stopostotne zaposlenosti koja nije pala ni tokom prošle krize, pre 10 godina.

U celoj Andaluziji 2013. godine nezaposlenost je dosegla 36 posto, a u Marineladi niko nije ostao bez posla: nastavili su obrađivati zemlju te proizvoditi i izvoziti hranu otporni na svetska zbivanja.

Najviše proizvode masline, artičoke, brokoli, paprike, grahorice, i to u dovoljnim količinama za svoju zajednicu i izvoz u druge pokrajine.

VLAST VAM OSIGURAVA PARCELU

Svima je omogućeno i stanovanje. Formirane su urbane parcele na kojima budući vlasnici sami grade nekretninu, uz pomoć zidara i drugih radnika koje osigurava vlast, a i materijal dobijaju besplatno. U njoj nakon završetka borave za simboličnu najamninu od 15 eura mesečno, ali postoji caka: kuću ne smeju prodati jer je ona društvena, a oni su samo njeni korisnici.

U selu funkcioniše i direktna demokratija, većina se važnih odluka donosi na mesnim, lokalnim ili fabričkim skupovima i referendumima građana i radnika.

Mesto ima i bogati društveni život. U njemu se nalaze dva fudbalska igrališta, košarkaški teren, tereni za tenis, skvoš, odbojku i bazen, a sve je to građanima besplatno za korišćenje.

Ako vam sve ovo zvuči privlačno i razmišljate o preseljenju, niste jedini. Zahteva je toliko da je formirana lista čekanja, a na red se čeka i po nekoliko godina.

Naravno, Gordiljova utopija naišla je kroz godine i na probleme i izazove.

Pre osam godina osuđen je na sedam meseci zatvora zbog zauzimanja vojne zemlje koju je hteo pretvoriti u poljoprivrednu, a prošle godine svet je obišla vest da je otpustio radnika koji je nakon deset godina prvi put zatražio godišnji odmor. No, s obzirom na utopiju koju je izgradio, pritisci i napadi sa zapada zapravo su već decenijama zanemarivi.

Budućnost Marinalede po svemu sudeći zavisi od vlasti koja će naslediti Gordilja koji uskoro puni 70 godina, a pre nekoliko je godina doživeo i moždani udar. Poslednje je izbore gotovo izgubio, u gradu se počela formirati alijansa protiv njega, no i taj je politički izazov preživeo.

Na ulazu u grad stoji natpis “Otro mundo es posible”, što znači “Drugačiji svet je moguć”, a hoće li tako i ostati pokazaće vreme.

Izvor: Putnikofer.hr