Čemu da se nada samohrana majka, kad nam porodične vrednosti promovišu fašisti

Prestala sam da pijem sve lekove, one za srce, pristisak, neuropatije, reumatološke probleme, imunitet.

Prestala sam da kupujem kreme za lice, šminku, garderobu, obuću.

Da izlazim s društvom… odavno.

I sve to zato što sam majka, samohrana, društvu najpre sumnjiva, pa nepoželjna, ali svakako nepotrebna kad ne mogu da mu koristim. Baš tako, da interes u mom jedinom životu ne mogu da podredim njima, svim zainteresovanim da iskoriste ono što dajem za ono što samo njima treba.

– Ali ja sam i srećna, umorni svete!, dođe mi da se nekad iz sveg glasa razderem u lice amorfnoj  masi predrasuda koje su zaposele patrijarhalnu provinciju.

Činjenica da čak ni broj samohranih roditelja (očevi se, ipak svode na statističku grešku) u Srbiji nikad nije ni blizu istine, ali se svake godine, iako broj razvoda brakova i zvanično i nezvanično raste, kreće između 120.000 i 150.000 plus minus nekoliko hiljadica, najbolje govori o socijalnoj politici i odnosu države prema najranjivijim kategorijama društva.

Nema nijednog zakona koji štiti samohrane majke, a da je u praksi, u životu, sproveden bar onako kako izričito predviđa.

Alimentacija.

Višegodišnje natezanje oko viđanja deteta/dece.

Centri za socijalni rad nezainteresovani i pretvoreni u šalterske službe za isplate neke i nekakve pomoći. Zanimljivo, ali većina majki, da bi i bukvalno spasla decu od oduzimanja, smeštanja u hraniteljske porodice ili vraćanja ocu nasilniku ili jednostavno budaletini ili političkom ili valutnom moćniku, odustaje od natezanja sa službama kojima ni dokaz o urednoj krvnoj slici i obimu grudi, posle dokaza o tome da uopšte na svetu postoje, nije dovoljan da dete ili deca dobiju makar dečji dodatak u mesečnoj vrednosti hrane za dva dana.

Ipak, te majke su stena u koju niko normalan ne bi želeo da udari ni glavom, ni pesnicom. Od nečega strašnog pobegle, izvukle se, izašle, svejedno je li odsustvo ljubavi ili bilo kakvo nasilje u pitanju, briga o potomku ili više njih, živi bili!, pretvara ih obično u dijamante o čijoj čvrstini je izlišno govoriti.

Jer kad prežive razvod, obično se suoče sa odbacivanjem roditelja, prijatelja, kolega, jer ‘da si bila dobra/poslušnija/pokornija/šta je jedan šamar?, živela bi k’o carica’, a potom slede:

•  nađi još jedan ili dva posla, ovo nije dovoljno…
• zamoli prijateljicu u dva noću da proveri temperaturu mlađem, jer je sam, a ti si na terenu da zaradiš za nove patike
• kuvaj i peri i prostiri do 3 ujutru, a onda se spremaj za neki od poslova, uz obaveznu  proveru da l’ je jutro ili veče, jer je mrak, jer je bolje da ne pitate samohrane majke otkud znaju i da pogreše dan i doba dana, mesec, godinu
• zaboravi na bolest, lečenje, haljinice i cipelice, frizera, manikira, masaže i uvek se seti da su nametnute potrebe lepe, ali da udžbenici ili ranac za školu neće pasti s neba. Ovo je tužno, da, ne biste voleli da znate koliko i samohrane majke žele da budu žene, lepe, doterane i bar jednom nedeljno naspavane
• te heroine sopstvenog izbora, potpuno socijalno marginalizovane ukoliko iza njih ne stoji bar savestan otac zajedničke dece, armija familijena čelu s roditeljima i najpre ekonomska sigurnost za dete/decu, te heroine su večito trinaesto prase gde god ih život zatekne, na slavi ili groblju
• tim caricama niko nikad (ima izuzetaka, tek da potvrde istinu) ne kaže ‘neka, ja ću’ i ne zove ih na nedeljni ručak i nemaju slobodne dane, ni praznike, ni izlaske, ni provode
• ipak, te heroine, carice i najhrabrije žene na svetu vaskolikom, dakle, žene kraljice u svoja četiri zida, žene koleginice, prijateljice, lepotice, nose planetu na svojim nejakim leđima, često odgajaju (u ovo ludo vreme!) veoma pristojnu, vaspitanu i uspešnu decu, ne smatraju se žrtvama i najmrze kad osete vaše sažaljenje, da, da…

I tako unedogled može se porediti ono što mislimo o njima, ono što znamo o njima i ono što smo mislili da znamo, a na pamet nam palo nije. Ipak, smisao svega jeste da se čitavo društvo skoncentriše na jednake šanse za decu, pomoć društveno najugroženijim grupama u koje samohrani roditelji svakako spadaju i konačno pokuša da sprovede, kad već ne menja, bar ove postojeće zakone koji su od stvarnosti daleko kao Sunce od naših prozora.

No, državi koja ne ‘prepoznaje’ bolesne najmlađe i najstarije, ratne veterane i invalide, siromašne i kriminalce, trebaće još dosta vremena da sa samohranih roditelja, a najpre njihove dece, skine stigmu manje vrednih, autsajdera i ‘ko ih jebe’ stava.

Za to je potrebna šira i dubinska društvena akcija većine, ali zašto bi okoreli i retrogradni patrijarhat u kojem porodične vrednosti iz prvog reda javno promovišu fašisti, ikad doveo u pitanje položaj ikoga ko se ne uklapa u matricu zaostalog društva?

Znaš, znam.

Dirljiva pisma dveju mama vraćaju veru u ljudskost