Nekada je dovoljan samo trenutak nepažnje da nam se život promeni iz korena. Situacije koje uslede posle iznenadnih stvari mogu biti veoma teške, a put ka sreći onda postaje maglovit.
Međutim, Milica Knežević (28) iz Zrenjanina pronašla je način kako da posle teške saobraćajne nezgode koju je preživela odagna sve sive oblake i oberučke prihvati izazove. Ona je danas inspiracija mnogima.
Milica je student softerskog inženjerstva, a jedna vožnja pre nepunih 13 godina potpuno je promenila njen život. Ona je prilikom nezgode zadobila prelom lobanje, prelom kičme u vratnom delu i povredu kičmene moždine.
Međutim, ni sve nesrećne okolnosti koje su joj se zadesile nisu bile veće od njene volje za životom. Ona je danas moćan glas koji se zalaže za osobe sa invaliditetom, a svoju životu priču, Milica je ispričala za Ona.rs.
– Ljudi najčešće moju priču vezuju za saobraćajnu nezgodu koja mi se dogodila, jer je to definitivno imalo veliki uticaj na moj život u svakom smislu – kaže Milica Knežević.
– Sa samo 15 godina morala sam da se suočim sa izazovom da preživim povrede, da naučim da živim sa telom koje odjednom funkcioniše i izgleda drugačije od onoga na šta sam navikla, da naučim da se izborim sa predrasudama i na kraju da ponovo izgradim svoj život.
Ipak, rekla bih da je moja priča mnogo više od tog jednog događaja i da je povreda zapravo samo jedno poglavlje.
Kako kaže, prognoze lekara nisu bile dobre, a sve je dodatno otežao način na koji su joj saopštavali stvari.
– Izostao je humaniji način da mi neko približi i posledice i izazove, ali i mogućnosti koje imam. Najviše od svega mi je falilo da mi neko kaže da nesreća koja mi se dogodila ne znači kraj života. Kada se zatvoriš i plačeš, i misliš sve najgore, posle nekog vremena vidiš da od toga nemaš ništa i da se osećaš samo još gore, kao i ljudi oko tebe. U takvoj situaciji nemaš neki izbor, osim da pokušavaš da nađeš način da nastaviš dalje. S druge strane, podrška porodice i prijatelja, internet i upoznavanje ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji definitivno su mi bili ogroman vetar u leđa.
Iskustvo rehabilitacije joj je, nažalost, ostalo u ružnom sećanju. Međutim, i iz ove priče je izašla kao pobednik.
– Bila sam baš mlada i sa ozbiljnom povredom, pa nijedan rehabilitacioni centar nije želeo da me primi. Na kraju, kad smo i uspeli, nisu znali šta da rade sa mnom. Išla sam na besmislene terapije i radila samo pasivne vežbe koje nisu davale nikakav rezultat. Zato sam odlučila da odem u inostranstvo, prvo na tretman matičnim ćelijama u Rusiji, a posle toga i na rehabilitaciju u SAD.
Milica otkriva da je bilo svakakvih situacija u toku njenog oporavka, od toga da ljudi misle da gubi vreme i da nikada neće prohodati, pa do toga da smatraju neuspehom sve osim da prohoda.
– Moja povreda je jako kompleksna i utiče na mnogo više stvari od same mogućnosti da pokrećem noge. Za mene je uspeh bio kada sam uspela da ojačam bilo koji deo tela koji je bilo moguće ojačati, kada sam naučila da koristim svoje telo koje funkcioniše drugačije. Jedino mi je bilo važno šta ja mislim o svemu tome i koliko su mi bitne promene koje su se dešavale ili se i dalje dešavaju.
Na pitanje šta je bila prva stvar koju je uradila, a lekari su rekli da nikada neće moći, Milica je odgovorila:
– Pristup lekara u saopštavanju dijagnoze bio je potpuno pogrešan, baš kao i njihove prognoze. Jer, kod povrede kičmene moždine vrlo često ne možete da znate tačno kakve će biti posledice. Poznajem veliki broj ljudi sa istom povredom, i svako od nas se razlikuje, čak i kada je u pitanju isti nivo povrede. Prva stvar je svakako što sam počela da osećam i pomeram ruke, naročito desnu. Ali to nije bilo nikakvo čudo i desilo se pre bilo kakve rehabilitacije, jer povreda nije zahvatila taj deo.
Milica je trenutno na master studijama, zaposlena je u jednoj IT kompaniji i trenira atletiku. Pored toga se na različite načine zalaže za prava osoba sa invaliditetom.
View this post on Instagram
– IM-PACT21 je projekat na kom smo radili prethodnih šest meseci i više. I sve to sa ciljem da podignemo svest o važnosti adekvatnog pomagala za osobe sa invaliditetom/hroničnim bolestima, ali i da sprovedemo istraživanje o dostupnosti i adekvatnosti pomagala i asistivnih tehnologija, kako bismo utvrdili probleme sa postojećim pravilnikom i definisali preporuke za njegovo unapređenje. Izveštaj je završen i dostupan javnosti, a u ponedeljak ćemo ga i zvanično predstaviti – otkriva Milica.
Hobiji su joj putovanja i isprobavanje različitih aktivnosti, pa se tako oprobala u ragbiju u kolicima, adaptivnom surfovanju, ronjenju, veslanju u kajaku i čak je skočila sa padobranom iz aviona sa 3.000 metara…
View this post on Instagram
Inače, Milica je nezgodu preživela zajedno sa svojim ocem koji je tog dana i vozio, međutim, kako kaže, nikada ga nije krivila zbog sveukupne situacije.
– Apsolutno sam sigurna da nikada nije poželeo da se tako nešto dogodi. Ali, to iskustvo i sve kroz šta sam prošla pokazalo mi je koliko je važna bezbednost u saobraćaju. Zato sam jedan od predavača na projektu „Još uvek vozim“ čiji je cilj podizanje svesti o bezbednosti u saobraćaju širom Srbije kod mladih ljudi, naročito srednjoškolaca.
Milica je otkrila i koju su njeni planovi za budućnost, a za čitaoce je imala važnu poruku:
– Jedini plan mi je da nastavim da radim stvari koje volim i koje me ispunjavaju. Želim da utičem na male i velike promene u društvu koliko god je to moguće. Ljudima želim da poručim da je različitost normalnost, da život sa invaliditetom ne znači ni loš ni manje vredan život. Kontinuirano onemogućavanje osoba sa invaliditetom u vidu različitih barijera, predrasuda i diskriminacije ne sme da bude prihvatljivo – protiv toga treba zajednički da se borimo.
Dodaj komentar