"Srbija liči na nebesku Rusiju": Ruski umetnici Dmitrij i Galina, mir su pronašli u vojvođanskom selu

Slovenska duša, sličan jezik, neraskidive istorijske veze, sve to uprkos geografskoj udaljenosti Srbe i Ruse vekovima čine bliskim. Ne čudi onda što je od izbijanja rata u Ukrajini, veliki broj Rusa utočište našao u našoj zemlji, slično kao posle Oktobarske revolucije, pre jednog veka.

„Beli Rusi“ kako su tada zvali ruske izbeglice, doneli su Srbiji jedan novi kulturni zamah, a njihovi potomci kao što su Dušan Makavejev, Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, ostavili su neizbrisiv trag u našoj umetnosti. Čini se da ni danas nije mnogu drugačije, jer većina Rusa koji su se u poslednje vreme nastanili u Srbiji, su mladi i obrazovani ljudi.

O životu u Srbiji, svojim planovima i radu za Luftiku govore ruski umetnici, sa trenutnim prebivalištem u Lovćencu, nadomak Novog Sada – Dmitrij Globa i Galina Gofenšefer.

Da li ste slučajno odabrali da živite ovde ili ste već imali znanje o našoj zemlji?

Dmitrij:

– Sama ruska kultura ima mnogo toga zajedničkog sa srpskom, a da ne govorimo o zajedničkom istorijskom nasleđu koje nas povezuje. Lično, moje prvo poznanstvo sa Srbima dogodilo se u školi, početkom 90-ih, u crnomorskom gradu Sočiju, gde su se mnogi ljudi iz bivše Jugoslavije doselili tokom rata na Balkanu.

I još tada sam zahvaljujući njima, otkrio muziku Lajbaha, Satana Panonskog, Halija Gali Halida (Goran Bare). Deset godina godina kasnije, kada sam počeo da proučavam srednjovekovnu muziku i istočnoevropski folklor, mnogo sam slušao Svetlanu Spajić, Divnu Ljubojević i Pavla Aksentijevića.

I tada i sada, srpska kultura, narodna muzika, kao i eksperimentalni talas, veoma su popularni među ruskom omladinom naročito Pavić i Kusturica.

Više puta sam posetio Srbiju, Sloveniju i Hrvatsku pre rata i pandemije, uglavnom sa koncertima. Dakle, verovatno, naš izbor nije bio slučajan i reklo bi se, tražio sam nešto bliže Evropi, ali sa slovenskim duhom.

Galina:

– Bila sam u Srbiji 2017. mesec dana, na Zlatiboru i na Zaovinskom jezeru – bilo je čarobno. Tada sam pomislila da bi bilo lepo da živim u Srbiji i evo me.

Šta nas razlikuje od Rusije i drugih država gde ste živeli?

Dmitrij:

– Kako je rekao moj prijatelj, Srbija liči na neku „staru nebesku Rusiju“. U suštini, slažem se sa njim. Vrlo slično mojoj domovini, ali pre 20 godina. Uz sve prednosti i nedostatke, sviđa mi se ovde. Živeo sam na Bliskom istoku i Istoku uopšte dosta dugo, bio sam po Evropi, ali ovde se, za razliku od drugih zemalja, ne osećam strancem.

Galina:

– Srbija je slična Rusiji pre 20 godina, mi smo već prošli sve teškoće koje sada imate, a ovo nije lak put. Sve zemlje imaju svoje prednosti i nedostatke, ali slažem se sa Dmitrijem, ne osećam se strancem u Srbiji – svi okolo su veoma ljubazni i uslužni.

Foto: Privatna arhiva

Čime se bavite profesionalno i da li imate uslove i ovde?

Dmitrij:

– Po obrazovanju sam prevodilac, po zanimanju muzičar i umetnik. U nekoj fazi mog veoma teškog puta do 40 godina, konačno sam došao do toga da mogu sebi priuštiti da radim ono što želim, a ne ono što se plaća.

Bavim se i muzikom i prevodima, za ovo su mi potrebni kompjuter, muzički instrumenti i miran, tih kutak u selu.

Galina:

– Po zanimanju sam slikarka i dizajner filmske produkcije, ali bez znanja srpskog jezika i dalje ne mogu da radim svoj posao ovde. Sada slikam i pravim svakakve maske, razmišljam kako da svoju umetnost promovišem u Srbiji.

Navedite neke svoje projekte koje ste radili

Dmitrij:

– Ne dešava se uvek da je najpoznatiji ili najbučniji projekat najbolji. Tako je, na primer, ispalo nastupom u Arabs Got Talent, već zvuči smešno, zar ne, ruski muzičar u programu „Arapski talenat” ili na 100. godišnjicu Djagiljeve sezone u Operi Šatele u Parizu sa Phurpa projektom.

S druge strane, koncerti koje sam u crkvenoj biblioteci grada Pakraca svirao za episkopa Jovana Ćulibrka i njegove monahe u okviru projekta „Plovljenje u Vizantiju” bili su veoma neobični i zanimljivi. Ukratko, što više eksperimentisanja i manje trivijalnosti, to mi je više za pamćenje.

Od aktuelnih radova, izdvojio bih nekoliko međunarodnih projekata sa holandskim umetnikom zvuka i muzičkim revolucionarom Džejsonom Konenom; rad na etno-džez projektu sa mađarskom pevačicom Martinom Horvat; gotičke interpretacije ruskih klasika sa pevačicom i kompozitorkom Tatjanom Selivanovom; kao i učešće u legendarnom Bong-Ra projektu, novoj doom metal inkarnaciji gde sviram električni ud.

Pored toga, trenutno radim sa Galinom Gofenšefer na projektu Surruralism, koji kombinuje koncepte nadrealizma i snova sa realnošću ruralnog pejzaža. Takva nekakva „srpska seoska gotika“.

Deo ovoga je i moj novi projekat Olmo Lungring, posvećen izmišljenoj muzici izmišljenih zemalja.

A trudimo se i da zajedno sa lokalnim horom iz Doma kulture „Car Dušan Silni” (Feketić) uradimo nešto zanimljivo. Ukratko, najzanimljivije tek dolazi.

Galina:

– Učestvovala sam u raznim filmskim projektima, neki su stigli i na filmske festivale.

Šta volite da radite u slobodno vreme?

Dmitrij:

– Kako se umetnici zabavljaju u slobodno vreme? Ne rade ništa i žive kao obični ljudi. Šetamo, vozimo se po okolnim gradovima i selima.

Srbija je veoma živopisna zemlja. Gledamo stare srpske filmove. Naš omiljeni reditelj je Slobodan Šijan.

Galina:

– Mnogo volim bioskop, pa ako se ukaže prilika, gledam filmove iz različitih godina. Izložbe i muzeji, knjige i naravno putovanja! Uživam u šetnjama i zanimljivim putovanjima.

Kako gledate na to što ste uskraćeni da putujete i sarađujete sa drugim umetnicima?

Dmitrij:

– S jedne strane, sve ovo je veoma tužno. S druge strane, naišli smo na cenzuru i kod kuće, u Rusiji, tako da, u tom smislu, ništa novo. Ali generalno, mislim da muziku ne možete zaustaviti.

Recimo, nedavno sam bio pozvan na jedan od najvećih evropskih festivala, Le Guess Vho, i naišao sam na prilično „hrabar“ stav konzularnih i viznih radnika. Kao rezultat toga, moja viza je odbijena.

Ali sam onda bukvalno za par dana, zajedno sa momcima iz novosadskog studija Zebra, napravio odličan muzički film, koji je ipak prikazan na festivalu i nadam se da će posle izvesnog vremena biti dostupan široj javnosti.

Galina:

– Osećam se užasno zbog toga. Verujem da se EU, sa svojim dvostrukim standardima, ne razlikuje od diktatora koje osuđuju.

Nadate li se skorom završetku rata i šta su vam planovi za budućnost?

Dmitrij:

– U svakom slučaju, svet više nikada neće biti isti. Lično verujem da živimo u Novom srednjem veku, bez obzira na supermoderne tehnologije. Šta raditi i kakvi su planovi? Živite, stvarajte, uzgajajte svoju baštu.

Galina:

– Svakog dana se nadam da će se ova noćna mora završiti, ali se, nažalost, ne nazire kraj. Prikupljam materijale za izložbu, planiram nove projekte. Nadam se da će nešto doći od ovoga.