Roditelji su postali ‘loše sluge’ a deca ‘loši gospodari’

U devedesetim godinama prošlog veka u Srbiji mnoge porodice zapale su u duhovnu i moralnu krizu, a deca postala gospodari svojim roditeljima, nastavnicima i vaspitačima. Svi su danas obuzeti posledicama i upinju se da poprave vrtić, školu, roditelje…

„Plišana” porodica je stvorila „plišani” vrtić i „plišanu” školu. Zašto se sve to dogodilo, kako da se stvari promene i šta da radi roditelj koji oseća kako mu svaki autoritet nad detetom polako klizi iz ruku, za Zelenu učionicu govori Milica Novković, profesor u penziji i autor knjiga „Porodični bukvar” i „Bitka ljubavi”.

Po Vašem mišljenju, koji su najveći problemi danas, kada je u pitanju odnos roditelj – dete?

Ako pažljivo analiziramo probleme u odnosima između dece i roditelja danas, videćemo da su, na svakom uzrastu deteta, problemi formalno različiti ali predvidivi, jer su posledica „plišanog” vaspitanja. Ako osmotrite decu vrtićkog uzrasta, uočljivi su sledeći problemi: dete neće da jede, da spava na vreme, da spava u svom krevetu, da posluša, da pokupi igračke, da se samo obuče, da s radošću ide u vrtić, teško ga je odvojiti od crtaća i igrica, ne ume samo da se zaigra.

Roditelji su postali „loše sluge” a deca „loši gospodari”. Polako se topi prirodni autoritet roditelja. Svađe među supružnicima polako uzrastaju, optuživanja su neminovnost jer niko ne prepoznaje otkud toliko problema u vaspitanju dece koje je do skoro bilo lako i nekako spontano.

Kada dete krene u školu odnosi se pogoršavaju jer dete neće da uči, ne voli školu, lenjo je i u kući i u školi, a ekran i telefon su mu vaspitač jači od roditelja. Roditelji su umorni od pokušavanja da vaspitaju decu da budu vredna, poslušna, da poštuju odrasle, da vole vrtić, školu, da su miroljubiva…

Naprotiv, rezultati su potpuno suprotni idealima koje je svaki roditelj postavio kao cilj kada je na dar dobio dete. Savremeno dete je pohlepno, agresivno ili autoagresivno, lenjo fizički i duhovno, preterano nemirno, tvrdoglavo ili bezvoljno. Savršen je imitator svega čemu ga uče negativni sadržaji elektronskih medija, a koji su u potpunoj suprotnosti sa početnim idealima roditelja.

Roditelji ulaze ili u osećanje krivice i nemoći ili jednostavno dižu ruke i puštaju da život sve uredi.

Kada je plišano vaspitanje smenilo tradicionalno, kada je nagrađivanje i oduzimanje nagrade proglašeno ljubavlju, kada je ljubav postalo ne postavljati deci granice i pravila, odnosi u porodici su narušeni a problem se umnožavaju…

Šta je uticalo na to što su roditelji danas mnogo popustljiviji nego što je to bio slučaj sa starijim generacijama?

Nisu roditelji popustljivi zato što žele da im deca budu nevaspitana i neposlušna. Svaki roditelj želi da od deteta napravi dobrog čoveka, prepunog ljubavi prema radu, drugim ljudima, prema školi. Da, to žele svi, ali na kraju gotovo svi postaju popustljivi, čak i oni koji su bili zagovornici pruta i pokušali da decu silom nateraju na poslušnost.

Pa zašto su popustljivi i da li je to popustljivost ili nemoć?

Ako mladi roditelj prihvati vaspitanje uz pomoć nagrada i kazni, misleći da je to jedina opcija, dobiće pohlepno dete. Pohlepno dete vrlo brzo shvati princip ucene i samo okrene ploču: „Ako ti misliš da ti ja… onda mi kupi, uradi, dozvoli…”, reći će dete roditelju…

Tog trenutka oni postaju vaspitači, a roditelji vaspitanici. Dete je sebi odredilo vrh porodične piramide sa kojeg traži, milom ili silom, ispunjavanje svega čemu ga uče ekran ili vršnjaci.

Moderni roditelji znaju da to nije dobro i posegnuli bi i posežu za štapom, uprkos svim zabranama, ali strah od kazne, od mogućeg oduzimanja dece, kojom preti društvo, blokira ih i popuštaju dečjim hirovima. Mnogi odustaju od želje za bilo kakvim vaspitanjem jer sve češće ni nagrađivanje više ne pokreće decu na rad i poslušnost.

Takvo pohlepno i agresivno dete, društveno podržano (zna da može da prijavi svog roditelja ako se dečja prava ne poštuju na zakonom propisan način), postaje nasilno, lenjo i tvrdoglavo, istrajava u tome da ostane u ulozi gospodara.

Dakle, ne radi se o popustljivosti zbog nezainteresovanosti za svoje dete. Popustljivost je odraz nemoći roditelja da prepozna prave uzročnike problema, otkloni ih i sebe i dete izvede na put ljubavi. Kada se umore od ispravljanja posledica, postaju popustljivi, mada negde duboko u sebi znaju da će to doneti nove, snažnije probleme.

Da li je to razlog što se povećava vršnjačko nasilje ili je za to odgovorno brzo vreme u kojem živimo i to što roditelji nemaju vremena za svoju decu?

Pohlepno dete je nasilno u porodici, pa zašto ne bio bilo nasilno i među vršnjacima? Tolike priče o zabrani štapa u vaspitanju, a nikad više porodičnog nasilja, nasilja među vršnjacima i na ulici.

Uz plišano vaspitanje, roditelji ne postižu željene vaspitne rezultate, pa onda krivicu prebacuju na manjak vremena koje provode sa decom. Nije toliko problem vremena, koliko pogrešnog vaspitanja. Imate toliko majki koje su se odrekle karijere, ostale uz decu, ali uz plišano vaspitanje nisu ništa uradile.

Naprotiv, sukobi su još veći, jer dete plišane svesti ne trpi kontrolu.

Šta podrazumeva izvorno (stvaralačko) vaspitanje?

Plišano vaspitanje je najsnažniji oblik „dresure” deteta, sa predvidivim ishodima. Tradicionalno vaspitanje, koje je decu vaspitavalo strahom od štapa, davalo je željene vaspitne rezultate. Deca su imala strah od štapa i bila su poslušna, poštujući unapred jasna pravila ponašanja.

Kada ukinemo sve oblike i kažnjavanja i nagrađivanja, sve oblike uslovljavanja, tada ulazimo u IZVORNO vaspitanje, u proces vraćanja deteta i roditelja izvoru, na kojem je ljubav. Dete se rađa sa izvornim emocijama, sa klicama Dobrote, Ljubavi, Radosti. Da bi se te klice razvile potrebni su uslovi bez štapa i šargarepe, potrebno je izvorno vaspitanje. Dete je došlo duhovno vaspitano u ovaj vrlo složen i ne baš ružičast svet.

Zadatak roditelja je da detetu postavlja GRANICE i da ga polako upoznaje sa lepotom i opasnostima sveta u koji je stiglo. Granice da. Kazna i nagrada ne.

U knjizi „Porodični bukvar” kažete da su glavne prepreke na putevima koji vode do Dobrote i Ljubavi u porodici, školi i među ljudima pet autoritarnih vaspitnih modela, a to su: prinuda, pozitivno uslovljavanje, prezaštićivanje, verbalizam i zloupotreba imitatorskog oblika učenja.

Koji od ovih pet modela je zapravo najzastupljeniji i najopasniji za današnju decu?

Najzastupljeniji i najopasniji je model pozitivnog uslovljavanja, model podmićivanja, model šargarepe. Kada njega upotrebite sve se dešava mimo vaše volje. Dete svoju izvornu radost pretače u interesnu, svoju izvornu želju u pohlepu. Pohlepa gura dete u agresiju, stvarajući tako fizički i duhovno lenjo dete.

Ako roditelj odluči da ne želi više da koristi ni nagradu ni kaznu u vaspitanju deteta, iako ih je prethodno koristio, kako da to postigne?

Ako porodica želi da se oslobodi plišanog vaspitanja mora ispoštovati početna pravila. Svi članovi porodice (i deca) mogu pogledati moje predavanje na www.porodicnibukvar.com. Ako im se priča dopadne, mogu pročitati knjige „Porodični bukvar” i “Bitka ljubavi”.

Ako se odrasli slože da primene izvorno vaspitanje, pokreću se na akciju. Važno je da se SVI slože. Krećete skupa sa decom, od dečje sobe. Iznosite sve ekrane iz sobe i igračke vezane za agresivne crtaće i igrice. Dva do tri meseca deca se odvajaju od svih crtaća, agresivnih filmova, da bi se um očistio.

Zato preporučujem roditeljima da na internetu potraže igrice bez kazne i bez nagrade. Ima ih i vrlo su edukativne. Vrlo je bitno vreme koje dete provodi pored ekrana. Ako ima više slike, a manje knjige u životu deteta, dobrog đaka nećete imati.

Ako imate stariju decu, ne smete ništa raditi na silu, jer su vrlo agresivni i zavisni od svega u šta ste ih gurnuli pre vremena. Starija deca, na bazi dobrovoljnosti, mogu smanjivati sate provedene pored ekrana i kako se napetost u porodici bude smanjivala, ukidanjem štapa i šargarepe, deca će sve manje biti pored agresivnih i bezvrednih sadržaja.

Elektronske medije i telefone će koristiti na pravi način.

Obećajte detetu da ga više nikada nećete tući ni potkupljivati. Neće vam verovati, pa će vas u početku izazivati. Ne reagujte na stare načine, uvek se setite da vi vaše dete lečite.

Najteže je decu naučiti da se raduju učenju i obavezama. Ovu lekciju ćete savladati pročitavši deo Porodičnog bukvara „Radost prema radu i redu se budi kada se sve odvija na bazi dobrovoljnosti, potpuno samostalno i u dužem vremenskom periodu”.

U svemu će vam pomoći globalni plan kućnih aktivnosti i plan ispravljanja grešaka, kao posledice plišanog vaspitanja.

Oslobodili smo se kazne, nagrade, prezaštićivanja i sada dete izvorne svesti ne odbija razgovor sa roditeljem. Sa praznog verbalizma prešli ste na čovečni razgovor, koji unapređuje narušene odnose u porodici.

Dugo, bar do puberteta, roditelji moraju imati uvid šta deca gledaju i koliko dugo sede pred ekranima. Malu decu ne stavljati pred ekran bar dok dobro ne progovore. Tri prve godine su važne da dete svoje izvorno biće utemelji u realnom, a ne u virtuelnom svetu.

Koliko će vam vremena trebati da dete iz poslušnosti, baziranoj na interesu ili strahu od štapa, pređe u poslušnosti iz ljubavi, to zavisi od toga koliko ste dugo bili u plišanom sistemu vaspitanja i koliko ste vi spremni na promenu svoje svesti i svog ponašanja. Što ranije krenete, bolje za sve vas.

Konačno, da li smatrate da je škola izgubila vaspitnu ulogu koju je imala i da li je uopšte u redu očekivati od škola da vaspitavaju decu?

Škola je izgubila vaspitnu funkciju onog trenutka kada je roditelj izgubio autoritet. Dete ne sluša roditelja, zašto bi slušalo nastavnika? Dete ne radi u kući, zašto bi radilo u školi. Rad je sve, i postavljanje stola i učenje istorije.

Dete plišane svesti traži da i nastavnik bude popustljiv, bez mnogo zahteva za radom, redom, kao i roditelj.

Nijedna reforma školstva neće istinski uspeti, dok se porodica ne odrekne plišanog vaspitanja. Dobra škola, škola kao ozbiljna institucija u kojoj deca uče i rade s ljubavlju, u rukama je porodica izvorne svesti. Danas je škola izgubila vaspitnu funkciju, a sve više gubi i obrazovnu, po meri čoveka 21. veka.

Škola ne može da popravi loše vaspitanje u porodici i ona se samo prilagođava potrebama lenjog, pohlepnog, agresivnog, tvrdoglavog deteta, deteta koje ne voli da uči i ne voli da radi.

Roditelji sve više odustaju od čitanja slikovnica, lepe literature. Škola vaspitava i obrazuje knjigom, porodica virtuelnom stvarnošću.

Porodica stvara virtuelne mudrice, koji imaju lažnu predstavu da sve znaju i škola ih smara. Čim dete krene u školu, učenje postaje noćna mora porodice plišane svesti.

Sukobi su neminovni. Roditelji brane interese svoga deteta očekujući da sve bude lako, lepršavo, da sve liči na igru. Škola se snalazi na svoj način, da bi izbegla sukobe sa porodicom i decom: smanjuje zahteve, obim gradiva.

Na kraju godine poklanja tovare odličnih ocena. Zadovoljna deca, zadovoljni roditelji i nastavnici, a šta čeka društvo sa poluobrazovanim, neobrazovanim generacijama, koje pritom nemaju ni domaćeg vaspitanja, to ćemo videti.

Na sreću, za 20 godina širenja znanja izvornog vaspitanja stotine i stotine porodica u Srbiji je prihvatilo vaspitanje koje ne dresira dete šargarepom i štapom, znajući da vreme Ljubavi i Dobrote stiže na našu preumornu planetu…