Već godinama nas stručnjaci upozoravaju da moderne tehnologija i neaktivnost dece pogubno deluju na mentalno zdravlje novih generacija.
Da nije po sredi samo dizanje panike i nerazumevanja trendova, dokazuju i PISA testovi, prema kojima su srpski školarci već godinama na smom evropskom dnu kada je obrazovanje u pitanju.
– Generacije su sve slabije, svake godine. To je primetilo i preko 800 učitelja koje smo anketirali još pre osam godina – tvrdi Ranko Rajović, autor NTC programa i osnivač MENSE Jugoslavije, danas Srbije.
Moramo nešto da menjamo. Prvi problem su nove tehnologije. Rajović kaže da ne može dete da provodi tri sata uz ekran i bude razvojno na nivou koji je očekivan za njegov uzrast. Kao drugi problem navodi nedostatak kretanja.
– Dete od šest ili sedam godina treba dnevno da pređe 15 do 20 kilometara. Toliko smo mi prelazili kad smo bili deca. Koje dete u gradu pređe makar 2-3 kilometra? A mozak se razvija upravo kretanjem – kaže Rajović, ističući da pored ova dva razloga – višak vremena pred ekranima i manjak kretanja, postoje još neki, ali su ova dva suštinski najveći “krivci” što su nam generacije svake godine, na svim poljima, sve slabije.
Za onlajn nastavu Rajović tvrdi da je “nužno zlo”.
– Ako postoji veliki broj zaraženih pa deca moraju biti onlajn, to je tako kako je. Ali ovaj trend postoji mnogo pre epidemije – tvrdi Ranko Rajović.
On apeluje na roditelje da vode decu u šume i parkove, da im dozvole da se penju na drveće i igraju kao mi kad smo bili deca. Dodaje da detetu ne treba sto aktivnosti, već park, šuma i raspust na selu.
– Moramo decu da učimo da misle. To je jedina priprema za budućnost. Oni provode pet sati dnevno u školi i za to vreme ne bi trebalo da uče stvari napamet, već da uče da misle. A da bi to mogli, moraju da se kreću. Tu je važna uloga i vrtića i škole i roditelja. Svih nas – objašnjava Rajović.
Rajović napominje da je problem koji današnja deca imaju, a mi kao deca nismo imali – hiperpažnja.
– Deca uče pet, šest minuta i ne mogu dalje, moraju da naprave pauzu. Posle pauze, ponovo, ista stvar. A kad im date video-igricu, može i dva sata. Mi imamo duboku pažnju i možemo da učimo dva-tri sata. Deca danas to ne mogu.
Na pitanje kako to promeniti, Rajović kaže da je ključ u nama, roditeljima i vremenu koje provodimo s decom. Savetuje da se od najranijeg uzrasta uključe društvene igre. Najpre Ne ljuti se čoveče, a kad dete nauči broji – karte ili šah.
– Moramo da učimo dete da svojim mozgom nešto savlada, a ne da mu damo video-igricu u kojoj se 1000 slika promeni i dete to prati. To nije prirodno.
A šta ako je dete već tinejdžer, kako to da promenimo?
Moramo puno da razgovaramo, kaže Rajović, da tražimo nove metode.
– Roditelji mogu da se edukuju, dovoljno je da posete sajt Saveza učitelja ili sajt NTC učenja. Ipak je lakše ranije i na vreme decu usmeriti fizičkim aktivnostima i skloniti od virtuelnog sveta. Ako su već u tinejdžerskom uzrastu, teže je, ali nije nemoguće. Treba puno priče i strpljenja, da im pokažete da postoji nešto i izvan virtuelnog sveta – tvrdi Rajović.
Dodaje i da su deca koja su previše okrenuta virtuelnom svetu agresivna, nesigurna i ne mogu da uče, te zbog toga imamo dupli problem.
Izvor: A. Cvjetić/Zelena učionica
Roditelji su postali ‘loše sluge’ a deca ‘loši gospodari’
Dodaj komentar