Nema veće tragedije na svetu nego kad doživiš smrt sopstvenog deteta, sve druge nedaće u životu tada izgledaju smešno.
Takvu stravičnu životnu nesreću doživeo je poznati hrvatski novinar i bloger Domagoj Jakopović, poznatiji pod nadimkom Ribafish.
On je na svom blogu napisao tekst koji bi otopio i najskamenjenije srce – čestitao je rođendan svom preminulom sinu Roku, koji bi pre nekoliko dana proslavio 17. rođendan.
Tekst, naslovljen “Kad sam napunio 17”, koji je prenela Slobodna Dalmacija, prenosimo u celosti.
“Kad sam napunio 17, u Zagrebu je baš bila završena Univerzijada. Zagi je zamenio Vučka, išao sam na koncerte Azre i jako puno čitao, sanjajući da ću jednog dana zablistati u ‘Kviskoteci’ i vratiti se kući roditeljima sa ‘Kviskom’, te da ću ih sa zarađenom lovom poslati na putovanje u Indiju.
Kad sam napunio 17 hteo sam da budem fudbaler, filmska zvezda i prvak sveta u skoku uvis i skijaškim skokovima. Mama je te godine više vremena provela u bolnici nego kod kuće, a ja sam se pravio panker i na polugodištu prošao sa 2,9.
Kad se mama vratila iz bolnice i tata sa terena, shvatio sam da sam lenjo đubre i došao do 3.5. I nisam imao pojma šta u stvari želim kad odrastem, jer sam imao 17, a to je, kako bi rekla baka, bilo – ni tamo ni ‘vamo.
Kad sam napunio 17 nisam znao šta je droga, osim da je nešto opasno i da se puši, a za alkohol je bilo još dovoljno vremena – sve što sam do tada krišom gucnuo – ili mi je bilo gorko, ili kiselo ili je pak peklo. Sve pare koje bih zaradio, potrošio bih na Deit i punč.
Kad sam napunio 17, pročitao sam, nakon kompletnog Kundere, Tribusona i Jože Horvata, i ‘Živi pijesak’ Zlatka Krilića i poželeo da ne odrastem i uvek budem u tom nekom tinejdžerskom balonu. Dovoljno mlad, da mi je dopušteno da budem blesav, a opet dovoljno star da uživam u nekim stvarima u kojima nisam mogao kao klinac.
Iako sam hteo da se ljubim, ali šta sad. Kad sam napunio 17, devojke me i nisu nešto zanimale pored fudbala i odbojke, koju sam bez većih uspeha trenirao. U suštini, nisam mogao da se mučim oko njih, nego sam želeo da one meni priđu i odrade tu napornu konverzaciju i desetak dugih šetnji pre prvog poljupca. Pa se nisam ljubio do 21.
Kad sam napunio 17, lagano se raspadala Jugoslavija, ali nisam poslušao savet svog pokojnog dede da odem na sednicu SKOJ-a, omladine KP-a ili tako nečeg i tamo se pelcujem za političara. Razlog je bio jednostavan – nisu mi se sviđali takvi ljudi koji puno pričaju i ništa ne kažu.
Kad sam napunio 17, dobio sam ‘Spectrum’, varijantu računara na kome su se mogle igrati video igrice, jednoipoldimenzionalno đubre, ali zarazno đubre. Previše sam vremena trošio na te gluposti, i to je jedna od stvari koju si zameram i dan danas. I još sam izgubio u finalu ‘Match pointa’, grrr…
Kad sam napunio 17, roditelji su najboljem drugaru kupili liniju ‘Kamacrown’ – čudo korejske tehnike, mešavinu prejeftine plastike i lampica, zbog koje smo svi dolazili kod njega, divili se i slušali ‘Metallicu’ i ‘Maidene’.
Ja sam svoju dobio 1990. godine, nakon JNA, ali sam sa 17 vredno presnimavao sa ploča na kasete sopstvene kompilacije i delio ih devojkama u koje sam bio zaljubljen. I mislio sam da je TDK stvarno skraćenica za ‘tvornicu dobrih kazeta’, šta ćeš…
Kad sam napunio 17 godina i dalje bi me roditelji nakon ručka isterali napolje, sa loptom ili bez nje, pa sam lutao po kvartu. Klikerao sam se u parkovima gde nije bilo trave, pravili smo stative od dva ruksaka, igrali basket 3 na na obruče bez mrežica, pipca u parkovima sa više klupica s tenis-lopticom, žmurke, ili bismo jednostavno lutali po našem Zagrebu. Lepom i belom, kog smo lagano, kako smo izlazili iz kvartova počeli sve ozbiljnije da istražujemo i volimo.
Kad sam napunio 17 nisam ni znao koliko sam srećan što nemam ništa osim kuće, roditelja i slobode da postanem što želim, ali sam svejedno mislio ostaviti sve i otići raditi na koću. I da sam najpametniji na svetu, ali da nemam sreće. I jedva sam čekao osamnaestu koja će biti sto puta bolja.
Uglavnom, kad napuniš 17 i dalje si jedan poveći komad fine gline, koji može postati predivna vaza, ali i trula kopanja. I kad pomisliš da si uhvatio sve konce i da ti je jasno kako funkcioniše svet – pošalju te u JNA… Ta, moja jedina 17. godina koja se odigravala u sezoni 1987/88, je prošla brutalno brzo i nije bila najbolje iskorišćena, ali ne biramo mi svoje živote, niti ono što će nam se desiti. U tom trenutku definitivno to nisam znao…
Danas, u nekom paralelnom svemiru i nekom drugom univerzumu Rok slavi 17. rođendan.
Moj Mališa negde u svojoj dalekoj dimenziji verovatno niti duva svećice, niti jede slanu tortu, ali ga ja jednostavno i dalje tako vidim, i uvek ću ga tako videti…
Srećan ti rođendan sine, fališ, prokleto fališ.
Voli te tvoj tata”.
Izvor: Slobodna Dalmacija
Prvo dete sam izgubila pre 8 godina, a sad mi je sin umro u najgorim mukama
Dodaj komentar