Probudio se jutros moj četvorogodišnji sin i čim je oči otvorio kaže: “ Mama, jel danas Božić?“ Rekoh: „Nije danas, zašto pitaš?“ Kaže on sav uzbuđen: „Pa treba od babe i dede da dobijemo paketić sa igračkama“.
I sve bi ovo bilo i u redu i pitanje sasvim legitimno da samo sinoć nismo proveli sat vremena u sklapanju nekog vozića (mislim da nam je ovo 28 po redu) i da nisam uganula članak na jedan od 598 autića dok sam u mraku išla do kuhinje po, neka mi Bog oprosti, još jedan slatkiš iz dečijih paketića.
Dakle, deca su danas neskromna, nezasita i večito željna stvari koje već imaju. I za to smo mi krivi. Mi roditelji. I iste one babe i dede koje su odrasle u sirotinji i nikada, baš nijednog dana svoj detinjstva, niti ijadnog Božića gospodnjeg, nisu dobili nijednu jedinu igračku.
Moj svekar, danas ponosni deda koji je dao 12 000,00 (slovima dvanest hiljada dinara) za neko plišano kuče koje kada mu staviš baterije laje i okreće zadnjicom, ispričao mi je kako je sve to sa običajima bilo u njegovoj kući.
Bilo je osmoro dece koji su, kako kaže, živeli u maloj, trošnoj kući, večito željni slatkiša, zrelih jabuka i šećera u kocki. Nikada neću zaboraviti kada mi je, zaista sa sjajem u očima kao da upravo to doživljava, pričao kako je za Uskrs sebi obezbedio više o 5 komada jaja koliko je svako dete imalo pravo da dobije za vreme uskršnjih praznika.
Moj svekar je poslat u grad nekim poslom, što je u bosanskom kraju u kojem je odrastao, bila ozbiljna avantura toliko epohalna da ga je cela uža i šira familija pratila, kao da, Bože me oprosti, ide u rat. „Dole“ u gradu prepoznao ga je poštar, pa mu, da ne gubi vreme panjući se „gore“ u sela, dao svu poštu koju je trebao da dostavi po seoskim, po brdu razbacanim kućama.
Tada tek momčić, svekar je, sasvim mudro, sačuvao pisma do Uskrsa i tek ujutru, pošto je razbio onih svojih 5 jaja koja su mu sledovala, krenuo da raznosi poštu komšijama. Svi su mu uz osmeh i radost što su primili najlepše želje od najmilijih koji su daleko, dali i po jedno farbano jaje.
Pola veka kasnije, pokloni za decu, deluju kao da smo ušli u neku vremensku kapsulu i odmetnuli se u daleku, daleku budućnost.
Budućnost u kojoj deca imaju sve. Pa i ono što im ne treba. I opet traže više od toga.
Iste te babe i dede, sa sve mojim svekrom u ekipi, bauljaju ovih dana po dečijim radnjama i plaćaju bezmisleno mnogo za kratkotrajnu radost svojih unuka. Od penzije teškom mukom i bremenitim fizičkim radom zarađenu.
„Takvo je vreme, dete, jasno je nama to“, govore mi mama i svekrva svake godine i sasvim mirno kupuju gomilu plastike o koju ću lomiti noge sledećih nedelju dana. Dok deci opet nešto ne bude „zafalilo“.
I nisam ni ja bolja. Kupujem, dokupljujem, dajem novac za gomilu gluposti, sve se nervirajući što nema baš ta lutkica sa zvezdastim naočarima, a ne onim okruglim, koja mojoj ćerki fali za kolekciju.
Potrošačko društvo pokazuje u ovo doba božićnog praštanja i dana u toplom porodičnom gnezdu, svoje najvernije lice. Nazasito, neskromno i ono koje nulama, a ne zagrljajima pokazuje naklonost prema bližnjem svom.
I nije strašno to što kupujemo. Strašno je to što nikada nije dovoljno. Strašno je to što kada deci damo papir na kojem će pisati želje deda mrazu-oni nemaju spisak.
Strašno je to što dete od devet godina više nema želja. Onih pravih. Koje si morao zaslužiti. Koje ti se možda i neće ispuniti. Nema želja koje su prave. Od kojih će oči zasijati. Kao mom svekru zbog onih farbanih jaja.
Strašno je što je i radost, kao i sve drugo za našu decu danas, jedna instant stvar, kratkog daha i lako zamenjiva. Strašno je što će im toliko bogatstvo osiromašiti dušu.
Strašno je što je došlo vreme u kojem je sve malo u odnosu na ono što se traži, a opet nijedna želja nije toliko velika da bi provodio sate na poslu radeći, kako bi je ispunio.
Strašno je, ako ne i najstrašnije, što naše deca neće pamtiti nijednu priču u kojoj su, mudrošću i bilo kakvim angažovanjem, dobili više od onog što su im odredili.
Deca određuju. Ne mi. Mi smo neko ko je svesno, bez da razmislimo do čega će to devesti, svojoj deci oduzeo radost. I želju. Želju koja se dugo rađala, vagala i noćima pod jastukom skrivala. Želju, koja nije samo još jedno saopštavanje spiska. Koji je na silu napravljan i nipošto neće staviti sjaj u oči našeg deteta.
A taj sjaj nismo smeli da im ugasimo. I najradosniji osmeh. Za najradosniji praznik.
Nisi govnar kad imaš žuljeve od lopate, već kad roditelji zbog tvoje lenjosti dobijaju nove žuljeve
Dodaj komentar