Razlika između prirodne sreće i klasične „urađenosti“

Moramo jednom konačno da razjasnimo sa time šta iskustvo sa drogom zaista znači, a ne da jednostavno pretpostavljamo da je droga droga – i da je biti drogiran uvek bezvredno, destruktivnom i da neminovno dovodi do tragedije.

Mnogi ljudi na drogiranje, ili na druga potencijalno adiktivna iskustva, gledaju kao na kockanje, koje je više profano nego duhovno. Hemikalije ili virtuelna ekstaza, mnogi od nas veruju, su jeftine zamene za pravu sreću, u najboljem slučaju – a u najgorem, obmanjvačka klopka koja može da nam uništi život. Ali ako shvatimo tačnu razliku između „sreće“ i „nadrogiranosti“, možda ćemo steći bitan uvid i u to kako se društvo ophodi prema uzimanju droge, i u to kako ljudi nalaze smisao u svom životu.

Zamislimo dva sasvim drugačija karaktera: monaha ili isposnika koji se zavetovao na siromaštvo i provodi godine u tišini i meditaciji, i beskućnika koji prosi da bi kupio krek, koji ne povređuje nikoga u potrazi za tom drogom. Ili, ako mislite da se uzimanjem kreka podržavaju nasilni gangsteri, možemo da ga zamenimo kompulsivnim kockarom koji živi u podrumu svojih roditelja.

Površno gledano, ovo zvuči kao apsurdno, pa čak i neprimereno poređenje. I ne želim da sugerišem da je zavisnost od kreka ili video igrica u bilo kom smislu dobra, a da je meditacija loša. Ali ako se društvo ne zapita zašto cenimo jednu očiglednu sebičnost, a odbacujemo drugu, nećemo biti u stanju da razumemo protivrečnosti u samoj srži načina na koji vlade regulišu i zabranjuju neka zadovoljstva, a druga ne.

Čak i nama koji nismo nimalo religiozni, vrednosti su bitne, i one određuju način na koji razmišljamo o tome koje vrste zadovoljstava su prihvatljive, a koje ne.

„’Čisto zadovoljstvo’ (kao posledica uzimanja droge) i ‘smislena sreća’ su konceptualno razdvojvi“, kaže za VICE Brajan Arp, istraživač Centra za neuroetiku oksfordskog Univerziteta. Dodaje i da se u mnogim delima iz psihologije navodi da je „smislenost bitan deo celokupnog blagostanja i dobrog života, čak iako ponekad ide na uštrb čistog pozitivnog afekta“.

Zbog toga je većini ljudi na intuitivnom nivou očigledno da je radost iskustva rođenja deteta urođeno superiornije od zadovoljstva koje neko oseti kada uzme heroin – iako se u oba procesa luče identične neurohemikalije, kao što su oksitocin, dopamin i opiodi.

Prvog čoveka će mnogi od nas smatrati svetim, koji živi posvećen i smislen život; drugog ćemo verovatnije smatrati bolesnim, pa čak i bezvrednim. Međutim, ni jedan ni drugi ne podižu decu niti se bave produktivnim ekonomskim ili umetničkim radom, tokom svih tih silnih sati, dok se bave svojom opsesijom – i obojica, na veoma različite načine, traže odušak od stresa u životu.

To je takođe razlog zašto ljudi koji žive pod teškim okolnostima i pomažu drugima da izdrže ekstremno traumatične događaje mogu da budu srećniji od onih koji – makar spolja gledano – žive mnogo udobnije živote. Smisao i nepatvoreno ostvarenje su od dubokog značaja za trajnu sreću.

„To je kao razlika između uzvraćene ljubavi, i fantaziranja da je imate“, kaže Alva Noe, profesor filozofije na kalifornijskom Univerzitetu u Berkliju.

Ali uživaoci jedne klase supstanci – psihodelika kao što su LSD, meskalin, ajahuaska i psilocibin („pečurke“) – svoja iskustva opisuju kao smislena na način koji je veoma drugačiji od onoga kako inače govorimo o alkoholu i drugim drogama. Šta više, 94 procenata učesnika u jednom eksperimentusa pečurkama koje sadrže psilocibin su rekli da im je taj trip među prvih pet najsmislenijih događaja u životu; više od trećine je reklo da je na prvom mestu.

Kako neka hemikalija koja izaziva halucinacije može da proizvede iskustvo koje mnogi opisiju kao važnije ili nezaboravnije od stvarnosti? I zašto bi jedna klasa droga dovodila do takvih iskustava, dok se na radosti koje izazivaju druge gleda kao na lažne ili varljive?

Jedan od odgovora bi mogla da bude prosta farmakologija: hemikalije u mozgu na koju utiču psihodelici su one koje stvaraj naš osećaj toga šta je stvarnost, a šta nije; petljaju s njima, i iskustvo na njima očigledno deluje manje ili više stvarno, iz jednostavnih neuroloških razloga.

Ali Noe kaže da razlike između nepatvorene radosti i veštačkog bega ne treba ukalupiti samo autentičnošću i farmakologijom. Umesto toga, on misli da kritične razlike između njih moraju da imaju veze sa time da li te čine otvorenijim prema svetu i integrisanijim kao osobom – ili se zbog njih zatvoriš u sebe i ostaneš slomljen.

Poznato je da psihodelična iskustva mogu da budu i ovakva, i onakva – priča o lošim tripovima ima pregršt. Ali tipično (i zbog toga je došlo do renesanse u njihovom istraživanju), čak i posle zastrašujućeg ili samouništavajućeg iskustva, mnogi ljudi misle da su ih te droge naučile nešto bitno. Činjenica da je učitelj ovde hemikalija je manje važna od činjenice da je došlo do učenja i sazrevanja.

I zaista, Noe misli da one koje meditiraju ne treba da ostavimo na miru samo zato što veruju da je njihova potraga hvale vredna. Opisuje jednog za koga kažu da je toliko smiren, da se ni ne trzne kada opali pištolj. „Ja sam pomislio, ‘I to bi trebalo da bude dobra stvar?'“, priseća se Noe. „Da toliko nemaš veze s realnošću? Nisam siguran da je to stvarno istina, ali ako jeste, da li je to zaista vredno divljenja“?

Ako promislimo o tome da li nam neko zadovoljstvo pomaže da sazrevamo i da se povežemo – ili smo zbog njega jednostavno van sebe – moći ćemo bolje da razumemo njegovu vrednost. Naravno, niko ne može uvek da bude „uključen“, a nije ni strašno kada nas ponekad nešto potpuno omami. Ali psihodelici se razlikuju od ostalih droga po tome što nas često nateraju da se suočimo sa aspektima svojih života koje možda radije ignorišemo. To može da bude jedan od razloga zašto retko izazivaju zavisnost: droge koje više stvaraju naviku, kao što su heroin, kokain i alkohol, češće uživaocu nude beg od neželjenih misli i emocija. Za razliku od toga, psihodelici ljude često navedu da se koncentrišu na njih.

Činjenica da se toliko različite supstance često trpaju u isti koš, kada je u pitanju javna politika – i pop kultura – zamagljuje ovakva pitanja. „Mnoga od naših intuitivnih razmišljanja o drogama su potpuno iracionalna i pogrešna“, kaže Karl Eliot, profesor u Centru za bioetiku na Univerzitetu Minesote.

I zaista, još jedan od aspekata toga kako vrednujemo zadovoljstva i da li tolerišemo samougađanje se odnosi na količnu napora da se do njih dođe. Planinarenje po Mont Everstu verovatno je jednako opasno kao i rokanje heroinom, u smislu da možeš da stradaš i ostaviš svoju porodicu ucveljenom – ali na planinare gledamo kao na junake, zato što je ono što rade teško, za razliku od drogiranja.

„Jedan od razloga zašto ljudi imaju sklonost ka tome da napore smatraju bitnim je taj da to govori nešto o karakteru osobe koja je pristupila nekoj aktivnosti“, objašnjava Arp. „Ako si takva vrsta osobe koja je voljna da uloži vreme i energiju da bi doživela smisleno iskustvo – za razliku od onih koji se opredeljuju za instant zadovoljstvo – to verovatno ukazuje na stabilnost i postojanost“.

Naravno, opsesivna potraga za ekstazom takođe iziskuje fokusiranost i napore – ali te obično ne označava kao osobu koja, kao što to kaže Arp, „ne vrednuje samo efikasnost, već i trud – pravo hvatanje u koštac sa nijansama neke situacije, koje može da dovede do drugačije vrste uvida, koji je možda kvalitetniji od onih do kojih se dolazi lakšim putem“.

Amerikanci su takođe verovatno iz duhovnih razloga imali sklonost ka tome da budu skeptični po pitanju nezasluženog zadovoljstva – puritanci u njima ne mogu da cene nešto do čega se nije došlo velikim trudom i zalaganjima. A ako je blagoslov više proizvoljan nego zaslužen, a osećanja su samo hemikalije koje lutaju po mozgu, lako je početi da se pitaš da li išta uopšte ima smisla.

Ljudima su droge neprijatna tema, zato što postavljaju sledeća pitanja: Koliko zaista mi imamo samokontrole? Kako da budemo nešto više od fizičkih tela, kada hemikalije mogu da nam menjaju svest na tako upečatljiv način?