Radošu Milovanoviću, direktoru MB “Namenske” iz Lučana, nikad nije dosta. Posle peciva pravljenih u njegovoj pekari koje je plaćala fabrika, preorijentisao se na gajenje svinja, koje završavaju u toplim obrocima.
Direktor 36 godina
Direktor sa najdužim stažom na ovoj poziciji u Srbiji – ukupno 36 godina, po svemu sudeći uvek uspe da zatvori krug u kojem zarađuju on i njegova porodica na račun države i fabrike.
U samo jednom od poslova ovog direktora koji je preko 15 godina zapravo penzioner je i prehrana radnika.
Zloupotrebljavajući direktorku poziciju, Milovanović je namestio posao samom sebi, piše Blic.
Prvo je otvorio pekaru “Timi” nadomak fabrike isprva na direktorovog sina Nenada, a potom je “upravljanje” preuzela snaja Bojana Milovanović.
Iznad ulaza u pekaru je stajalo – “samostalna zanatsko-trgovinska radnja – Timi – Milovanović Bojana, preduzetnik”.
Iz porodične pekare lokalnog tajkuna izlazio je burek za oko 1.350 radnika i oko 3.000 đevreka.
Svaki radnik je imao pravo na burek, dva đevreka i dve pekmezare.
Ova izuzetno unosna pekara u koju nikada nije ušao nijedan žitelj Lučana zasigurno je oborila sve rekorde u broju prodatih bureka i đevreka dnevno.
I sve to u trošnoj, bukvalno raspadnutoj i prljavoj kućici.
Nova šema
Pre početka suđenja Milovanoviću i još dvojici šefova “Namenske” pod sumnjom da su izvršili krivično delo protiv opšte sigurnosti kada su nakon eksplozije baruta poginuli radnici, mladi Milomir Milivojević (25) i Milojko Ignjatović (55), direktor zatvara snajinu pekaru – septembra prošle godine.
Međutim, snašao se i obreo u novoj razrađenoj “ugostiteljskoj” šemi – gaji svinje i ovce koje prodaje R. T. iz Guče (ime poznato redakciji “Blica”), a koji potom obrađeno meso dovozi u fabriku i lokalni hotel u Lučanima, takođe u vlasništvu “Namenske”.
– Direktor Radoš Milovanović ima veliki ranč u selu Lučani nadomak Lučana. Ne drži krupnu stoku, samo svinje i ovce. Najmanje jednom nedeljno u fabriku mesar iz Guče lično, ili njegov vozač, dovoze meso. Oni dovoze meso i u hotel, gde spavaju i jedu igrači fudbalskog kluba isto u vlasništvu “Namenske” – kaže za “Blic” izvor koji je direktno upoznat sa ovim delom Milovanovićevog posla.
Prema svedočenju radnika “Namenske”, nekoliko njih povremeno ima obavezu i da odlazi na direktorov ranč i hrani stoku.
– To je javna tajna. Direktor čak ide dotle da se ono što ostane iza našeg obroka odvozi kod njega na ranč. Uzima pomije i time hrani svinje. Nadam se da nije smešno ako kažem da i radnici neki imaju stoku da se prehrane, ali sve u gram odvozi se za direktora za džabe – priča jedan od radnika fabrike.
“Blic” je razgovarao sa nekoliko radnika fabrike koji svedoče da topli obrok za koji se sumnja da u njega ide Radoševo meso, nije baš najukusniji, zbog čega ga i ne jedu.
– To se sprema ovde u kuhinji u fabrici. Ima nas koji smo rekli da nećemo to da jedemo, ali nam se svejedno skida od plate 7.500 dinara. Jeo, ne jeo – pričaju radnici.
Topli obrok se služi u fabričkoj trpezariji, gde se hrane radnici iz težih postrojenja – raketno, C i B rejon, i to je oko 800 radnika.
Prostom računicom cene obroka i broja radnika dobija se šest miliona dinara ili nešto preko 50.000 evra mesečno.
“Blic” juče nije uspeo da dobije precizne informacije koliko je direktor Milovanović “dobar” samo od ove šeme.
Međutim, isti Milovanovićev mesar snabdeva i lokalni hotel u vlasništvu fabrike.
– Hotel je na “Namensku”, ali i to je Radoš privatizovao. Radnici ulaze u svoj hotel samo kada je proslava fabrike. A hotel služi za fudbalere i veselja – pričaju radnici.
Kako piše “Blic”, i tu su Milovanovićevi rasporedili poslove. Direktorova žena Zorica, kažu, “aranžira za slavlja”, a ćerka Jelena ima radnju za venčanice.
Bazen fabričkog hotela napravljen je prošle godine i za izgradnju je direktor odobrio 214 miliona dinara – u prevodu skoro dva miliona evra fabričkih para. Kako je najavljeno s kraja prošle godine, biće dostupan za građane u ovoj sezoni – kada se steknu svi zakonski uslovi i pridobiju sve dozvole za ovakav objekat.
U penziji od 2004. godine
O direktoru lučanske fabrike u kojoj je za vreme gazdovanja Radoša Milovanovića prema navodima roditelja nastradalog mladića, poginuo 21 radnik, najbezazlenija informacija jeste – da je penzioner.
Ovaj lokalni moćnik rođen je davne 1944. godine i prima penziju od 1. januara 2004. godine. Ipak, već 15 godina, i to od onog što prijavljuje, u džep stavlja penziju – 65.000 i direktorsku platu od 269.590 dinara.
Imovina malo prijavljena, malo zaboravljena
Milovanović je od 2012. do 2017. godine, kada je poslednji put prijavio šta poseduje, znatno uvećao svoju imovinu.
Pre sedam godina prijavio je svega dve stavke imovine – trosoban stan od 90 kvadrata koji je dobio od fabrike i prizemnu kuću od 60 kvadrata koju je, kaže, nasledio.
Upitan u sudu o imovini, prijavio je kuću i hektar zemlje. Iako se u sudu zaričeš da ćeš govoriti istinu i samo istinu, imovinsko stanje direktora-penzionera se drastično razlikuje od dostupnih podataka.
Nije jasno gde direktor nije govorio istinu – u sudnici ili Agenciji za borbu protiv korupcije. Tako lokalni moćnik u sudu nije prijavio bazen, ali ni 6.238 kvadrata njive, 4.520 kvadrata zemlje pod voćem, 3.882 kvadrata zemlje za koju je Agenciji za borbu protiv korupcije naveo da je neplodna.
Sve to nije imao ni 2012, a u međuvremenu direktor je prijavio stan i garažu koje je kupio, ali i 207 kvadrata pomoćnih zgrada koje je, kako kaže, “nasledio”.
U Lučanima je javna tajna da direktor i njegova deca imaju imovinu i “tamo gde je kvadrat skuplji… u Beogradu”.
Dodaj komentar