Magazin

Umrla je pravda za 21 radnika „Namenske“, direktoru Milovanoviću sudiće carstvo nebesko

namenska
Printscreen Collage

Iznenadna smrt Radoša Milovanovića, generalnog direktora fabrike „Namenska“ iz Lučana, vest je koja je sa jutrom osvanula u svim medijima u Srbiji. Apsolutni rekorder po vremenu provedenom na funkcionerskoj poziciji bio je na čelu ove vojne fabrike od 1982. godine , opstavši na mestu direktora i pored nestanka tri države (SFRJ, SRJ, SCG), isprativši više desetina predsednika, premijera i ministara.

Do kraja je Radoš Milovanović ostao nedodirljiv za gotovo sve političke aktere i nadležne sudove u prethodnih 40 godina.

Za vreme njegovog rukovođenja fabrikom, prema podacima koji se mogu pročitati u medijima, poginula je 21 osoba, a u javnosti je najviše pažnje izazvala tragedija koja se dogodila 14. jula 2017, ispred pogona za proizvodnju raketnih goriva, kada su u eksploziji poginuli radnici Milomir Milivojević (25) i Milojko Ignjatović (55).

Porodica Milivojević je tražeći istinu i pravdu o smrti svog sina i brata preživela javni linč, vređanje i osudu nekadašnjih kolega, prijatelja i komšija.

Trenutak kada su se radnici „Namenske“ navodno spontano okupili ispred i oko sudnice Osnovnog suda u Ivanjici kako bi aplauzom dočekali optuženog Milovanovića i na najbrutalniji način vređali porodicu stradalog mladića, ostaće ubeležen kao jedna od najvećih sramota našeg društva u savremenoj istoriji.

Ovaj događaj zabeležile su kamere i svi ti radnici fabrike koji su se toga dana najotvorenije svrstali na stranu lokalnog moćnika, rukovodioca i direktora „Namenske“ imaće prilike da se „hvale“ i „ponose“ time što su okrenuli leđa pravdi, istini i poginulim kolegama.

U pravnoj državi ili nekom uređenju koje makar teži ovom idealu, radnici ove fabrike bi svedočili o tragediji, dali istinit iskaz kako bi pomogi u rasvetljavanju smrti ljudi sa kojima su hleb delili i odali počast poginulim kolegama.

Ne bi strahovali da će im radna mesta biti oduzeta, da će biti predmet progona i ucena, te bi imali sigurnost da će ih pravni sistem zaštiti od bilo kakvog lokalnog šerifa i njegove sfere uticaja.

Ovaj slučaj podrške ispred sudnice za Milovanovića nije usamljen.

Isti recept koristili su Jutka za polno uznemiravanje i Simonović iz Grocke za paljenje kuće novinara Žig info portala. Ovo je jedan u nizu poraza društva kojem pripadamo i prema kojem imamo kolektivnu odgvornost.

Čuvanje ličnih privilegija trpanjem ljudi u autobuse, ucenama i garancijom održivosti mesečnih primanja uz sendvič i flašicu vode je naša tužna realnost ogoljena u prethodnoj deceniji.

Ukoliko su ovakvi primeri pokazatelji kakav smo mi to narod, onda je sa takvim mentalitetom pravo čudo da smo ikada uspeli da se oslobodimo od Turaka, da su neki naši preci zaista uspeli peške da dođu do Krfa i probiju Solunski front, da budu časni, pošteni i nadaleko čuveni po svojoj hrabrosti.

Svaki ovakav sramni događaj je uriniranje po sopstvenoj prošlosti, po slobodarskim idejama i slavljenje statusa roba.

Učili su nas da čast i poštenje nemaju cenu, ali se mi izgleda nalazimo u vrlo jeftinom meniju, suočeni sa totalnom rasprodajom svih elementarnih ljudskih vrednosti u ovoj zemlji.

Nikada vladari neće predstavljati nerešiv problem niti sumnjivi biznismeni, funkcioneri i drugi robovlasnici, koliko ti zahvalni robovi, prosjaci sudbine, koji ne shvataju svoju sramotu i ne razumeju šta znače pojmovi moral, čojstvo i junaštvo. Oni se žive, za njih se bori, veruje, i umire.

Smrt Milovanovića će donekle ogoliti istinu ko je, u ovom slučaju, na skup vređanja porodica kolega došao iz ubeđenja i ljubavi prema direktoru, ko iz moranja i straha.

„Ko je bez greha, neka prvi baci kamen“, velika je istina, ali takvo opravdanje ne znači da se istina mora pokopati kao skelet naše duše.

Možda Radoš Milovanović zaista nije kriv za smrt svih svojih radnika, možda nije kriv ni u slučaju pogibje Milivojevića i Ignjatovića, ali je to trebalo dokazati i na sudu.

Presuda i pravda nisu dočekane do današnjeg, sudnjeg, dana već je Milovanović prepušten nekoj nebeskoj, kosmičkoj, božjoj pravdi.

Otac poginulog Milivojevića, Milovan, u kratkoj izjavi medijima je upravo poručio da je „ovo laka smrt“ i da je želeo da Milovanović živi 100 godina kako bi „završio tamo gde mu je mesto“.

U ovom slučaju još jednom je dokazano da je pravosuđe rak rana ovog društva, da bez sudova koji brzo, efikasno, isključivo po zakonu i pravdi rade svoj posao ne postoji niti jedan jedini preduslov da se ovo društvo smatra normalnim, fer i poštenim.

Direktor Namenske opsovao sestru poginulog mladića: Marš u pi*** materinu!

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

316 Shares
316 Shares
Share via
Copy link