Car Dušan „na kauču“ kod psihijatra, kakav je čovek bio vladar kog znamo kao Silni

„Stalno se pitaš kakav je bio neki vladar kao čovek“, kaže psihijatar i psihoterapeut Aleksandar Misojčić, koji beg od svakodnevice i posla pronalazi u istoriji. I tada ga, međutim, profesionalna deformacija tera da traga za onim što se krije iza suvoparnih podataka o godinama, bitkama i saborima.

– Kada sam čitao o caru Dušanu, po meni je tu toliko bilo nekih parametara u njegovom ranom detinjstvu koji imaju psihoterapeutski značaj i tako se rodila ideja, kaže za BBC na srpskom Misojčić, autor knjige „Grad – psihobiografija cara Dušana“.

Car Dušan je živeo u 14. veku i smatra se najznačajnijim vladarom srpske srednjevekovne dinastije Nemanjića.

Svetlost komete

– Kao svetlost komete proleteo je kroz istoriju, stavljajući za sobom sećanje koje u svakom poređenju sa nadolazećim vremenima više izgleda kao bajka nego kao život koji je zaista postojao.

– Dušan je održao reč datu onima koji su ga birali i za života mu verno i lojalno služili. Omogućio im je čast da žive u vremenu bajke jednog nacionalnog uspona, koji će se teško ikad više ponoviti, piše Misojčić u knjizi.

Dušan je vladao skoro 25 godina – kao kralj, a potom i kao car najvećom državom koju je jedan srpski vladar imao u istoriji.

Pod upravom tog „cara Srba, Grka i Arbanasa“ našle su se teritorije današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Kosova, Albanije, Severene Makedonije i Grčke.

Država se prostirala od Save i Dunava na severu, do Korintskog zaliva na jugu, omeđena jadranskom i jonskom obalom na zapadu i Egejskim morem na istoku.

Samo četiri decenije dele veliko Dušanovo carstvo koje vrhunac dostiže otprilike 1350. do Kosovskog boja koji se smatra odlučujućom bitkom za pad Srbije pod vlast Osmanlija.

Šta je bilo neobično u detinjstvu cara Dušana?

U sklapanju slagalice Dušanove ličnosti, Misojčić je krenuo od početka – od detinjstva i podataka na koje je nailazio, a koje bi mu bile korisne da mu klijent ispriča uživo, objašnjava.

– Zamislite kako je bilo tom dečaku odrastati uz oca koji je poluslep i nosio povez preko očiju i odrastati uz rano osvešćenu ideju surovosti.

– To je zapravo uradio njegov deda njegovom ocu, pazite koliko rano taj dečak ima svest šta znači neposlušnost, navodi Misojčić samo jedan u nizu markantnih podataka iz biografije vladara.

Tu je koren, pretpostavlja, Dušanove nepoverljivosti koja će ga pratiti ceo život i velike surovosti prema svima koji pokušaju da ga ospore.

Za vreme cele Dušanove vladavine bila je samo jedna pobuna i to na samom početku i surovo je ugušena.

Fascinacija Gradom i dete izbeglica

Dušan je rođen 1308. kao najstariji sin Stefana Uroša Trećeg, poznatijeg kao Stefan Dečanski.

Kada je Stefan Dečanski pokrenuo pobunu protiv oca kralja Milutina, ovaj ga je surovo kaznio – zarobio, oslepeo kako ne bi bio u stanju da nasledi tron i negde oko 1314. proterao u Konstantinopolj.

Narednih šest godina Dušan će sa majkom, ocem i mlađim bratom živeti u prestonici Vizantije Carigradu, piše Britanika.

– Oni su bili ono što se savremenim rečnikom kaže izbeglička porodica i zamislite tu kulturološku razliku.

– Istoriografi Milutinovu Srbiju opisuju kako „kamenih kuća do primorja nije bilo“, a zamislite kakav je bio Konstantinopolj u očima tog dečaka, navodi on.

Uticaj sjaja i raskoši Carigrada koji se smatrao prestonicom poznatog sveta važan je za formiranje Dušanove ličnosti, smatra terapeut.

– Kada govore o Carigradu, Grci ga jednostavno zovu Grad, oni imaju poseban odnos prema njemu i zato knjiga nosi taj naziv.

– Duboko verujem da je kasnije Dušanova odrednica da sledi vizantijski uzor zaista bila obojena tom ranom fascinacijom Gradom, objašnjava.

Kao treći važan događaj u odrastanju Dušana navodi i ranu smrt njegovog mlađeg brata.

Prinčevski život tek od puberteta

Za dečaka kome je jedan deda srpski kralj, a deda po majci Teodori bugarski car Smilec, prinčevski život nije počeo rođenjem.

Život na dvoru Dušan upoznaje tek sa otprilike 12 godina kada mu se pomire otac i deda, i kada kralj Milutin dozvoli sinu i da se vrati u Srbiju.

– To se dešava u njegovom periodu adolescencije, njega prima deda na dvor.

– Sad zamislite taj deda koji je moćan, uzor i koji prema Dušanu čak nije loš, a uz svest koliko može da bude surov, dočarava Misojčić.

Ostavlja mogućnost da je Dušan na dvoru „bio jedna vrsta zatočenika“, odnosno garancije da će njegov otac u narednom periodu biti poslušan.

Ubrzo po povratku porodice u Srbiju 1321. kralj Milutin umire i nasleđuje ga sin Stefan Dečanski, pokazujući da nije slep, navodno zahvaljujući čudesnom leku.

On će vladati narednu deceniju tokom koje će izgraditi jedan od najlepših srpskih srednjovekovnih manastira koji se nalazi pod zaštitom Uneska – zadužbinu Visoke Dečane.

Za to vreme mladi Dušan stasava.

Voleo je lov i viteške turnire, smatran je dobrim ratnikom, ali i diplomatom.

Mogao je biti Dušan Lepi

Istorija ga pamti kao „silnog“, iako ga istoričari opisuju kao izuzetno lepog muškarca.

– Snažan hrabar momak rastao je u muževnog muškarca koji će dominirati visinom od preko dva metra.

– Lice mu je bilo duguljasto, kosa crna, a oči tamne. Pamtiće se po lepoti koja pleni, a ratnik u njemu izazivaće strahopoštovanje, piše Misojčić u knjizi.

– Kažu da je bio jedan od najlepših vladara svog doba i da nam je u nacionalnom mitu lepota toliko značajna, a ne sila, onda bi verovatno bio Dušan lepi, a ne Dušan silni, kaže kroz osmeh.

Piše i da je voleo luksuz, pio je iz pehara u koji može da stane dva litra vina i navodno se čuva na Hilandaru, ali je bio i širokogrud, spreman da zlatom i svilom daruje podanike – sve dok su mu odani.

– Zapravo mislim da u procesu identifikacije, rana muška figura zapravo Dušanu nije otac, nego deda.

– U periodu adolescencije se traže uzori van porodičnog sistema, kaže terapeut.

Pretpostavlja da tad Dušan razvija „ambivalentan odnos“ prema dedi – istovremeno mu se divi i plaši ga se.

Milutin je bio praunuk Stefana Nemanje, osnivača loze Nemanjića.

– U isto vreme ga verovatno idealizuje, a ima otklon od bliskosti sa njim.

– Možemo da hipoteziramo da je to koren kasnijeg Dušanovog odnosa prema autoritetima koje je i osporavao, a želeo i da im se prikaže na najbolji mogući način, ističe.

– Car Dušan kao vladar stalno demonstrira sopstvenu moć i želi da je svi vide, dodaje.

To Misojčić tumači kroz prizmu Grada i dečakovih ranih fantazija – želeo je da se ponaša kao vizantijski car.

Imao je gardu od 101 pratioca, uglavnom najamničke vojske krupnih vojnika, ali ne viših od cara, osim onog koji nosi barjak – zastavu od četiri kilograma, po nekim procenama.

Odnos sa roditeljima

Misojčić kao porodični sistemski psihoterapeut u knjizi analizira ne samo „klijenta“ već i tri kolena unazad.

Tako određuje transgeneracijske obrasce kod svakog ko dođe na terapiju.

Kod Dušanovih predaka uočava nestalne odnose sa očevima, koji su često surovi.

– Oni su često u senci značajnijih dinastičkih, političkih i društvenih događaja, u tom smislu su odnosi sa očevima nepredvidljivi, kaže on.

Istorija se ponavlja – Dušan sa 23 godina diže pobunu protiv oca, ali ovaj put sin pobećuje.

Prethodno stekavši moć i ugled posle učešća u bici kod Velbužda 1330, mladi kralj baca oca u tamnicu i tako preuzima presto.

Stefan Dečanski je utamničen u kosovskom gradu Zvečanu gde umire iste godine, pod okolnostima koje nisu do kraja razjašnjene.

Do razilaženja je došlo verovatno zbog namere Stefana Dečanskog da tron preda mlađem sinu iz drugog braka Simeonu Sinišu, umesto prvencu Dušanu.

Za psihoterpeuta bi bio značajan i odnos Dušana sa majkom, ali o tome nema puno podataka, pa Misojčić kroz analizu nekih postupaka izvodi indirektne zaključke.

Odnos sa suprugom

Paralelno sa osvajanjima pred mladog kralja postavlja se još jedan zadatak – ženidba i dobijanje naslednika.

Dušan je suprugu „Jelenu birao onako kako je birao svoje najbolje vojnike“, opisuje Misojčić.

– Kao što nije grešio kada je njih birao, tako nije pogrešio ni kad je nju izabrao.

– Jelena je bila žena dostojna da bude carica i svakako takva kakva jeste imponovala određenom narcizmu koji se može prepoznati u Dušanovom ponašanju, kaže on.

Jelena je bila sestra bugarskog cara Jovana Aleksandra i njihov brak ojačao je veze Srbije i Bugarske.

– Ona je verovatno predstavljala delić Grada, tog glamura.

– Imala je jednu vrstu harizme i pretencioznosti koja je išla ne samo iz njenog porekla, već i iz tog što je bila jedna od najobrazovanijih žena svog vremena, navodi.

Misojčić je drugu polovinu knjige posvetio odnosu carskog para, a pre svega carici.

– Kažu da je imala posebnu biblioteku, možda i najveću u tom delu Evrope i da su starci sa Hilandara prepisivali knjige samo za nju.

– Možda je i tako na svoj način znala kako sa Dušanom, dodaje.

Kada su se upoznali on je imao 25, ona 23 godine, netipično za to vreme.

– Bili su zreli ljudi, možda je i to pokazatelj da su se u pravo vreme sreli.

Kada iz ugla terapeuta posmatra tadašnje i današnje brakove, uviđa jasnu razliku među njima.

– Danas ljude spaja emocija, afektivitet, seksualnost, nekontrolisano i iracionalno. Pa kad se tako zaljubimo, onda se usput pitamo kako ćemo da gradimo odnos i zato je izazov mladih parova život sa tek rođenim detetom, opisuje Misojčić.

Tu se, kaže, pomešaju razna usvojena pravila, ideje roditeljstva i muško-ženske uloge.

Najskladniji nemanjićki par

Za razliku od toga, uveren je, Dušan i Jelena su iz odnosa rodili emociju.

– Jelena nije najmoćnija žena Nemanjića, ali oni jesu najskladniji par Nemanjića, kaže on.

Malo je falilo da Dušan ostavi Jelenu dok mu nije rodila sina Uroša 1336, ali je ta bračna kriza uspešno prevaziđena, govori se u emisiji RTS-a Srpski junaci srednjeg veka.

Kod njih su se, po Misojčićevoj oceni, mnoge kockice poklopile – uzrast, sličan kulturološki kontekst, porodični pedigre i doza ambicioznosti kod oboje.

– Jelena je bila žena koja je znala sa carevima, jednom je bila sestra, jednom žena, jednog je rodila, a jedan joj se samo divio – mislim na (vizantijskog cara) Jovana Kantakuzina.

– On u memoarima Jeleninu rečitost i političku bistrinu vrlo jasno pominje, navodi.

Osvojivši znatan deo vizantijskih teritorija, Dušan se krunisao za cara 1346. pošto je Srpsku pravoslavnu crkvu sa ranga arhiepiskopije podigao na nivo patrijaršije.

To će izazvati gnev Carigrada i anatemu – prokletstvo tamo smeštene Vaseljenske patrijaršije.

Uprkos velikom carstvu, Dušan ostaje nepriznat i na Istoku i na Zapadu – nisu ga krunisali ni papa, ni vaseljenski patrijarh.

To je učinio arhiopiskop srpski, kog je lično postavio za patrijarha – Joanikije, napominje Misojčić.

Joanikije je inače prethodno bio logotet – visoki činovnik na dvoru, poput šefa kabineta.

– Dušana nisu priznali ni Rim ni Carigrad i on se ponašao kao da ne mari mnogo, a verujem da ga je to prilično mučilo.

– Na njegovom krunisanju bili su samo oni koji su ga se plašili – pokoreni plemići i vladari ili u neposrednoj blizini i Dubrovčani, oni su uvek tu, uz osmeh dodaje Misojčić.

Dubrovačka grad-republika bila je trgovački centar na Jadranu tokom Srednjeg veka, njihovi trgovci poslovali su u svim delovima Balkana.

Takvom nepriznatom i pomalo umornom vladaru, kako ocenjuje Misojčić, supruga je bila velika podrška.

Dušan će tokom vlasti pokušati da sarađuje i sa Papskom stolicom u Avinjonu, piše enciklopedija Britanika na osnovu članka srpskog istoričara i akademika Sime Ćirkovića.

Kao i neki od njegovih prethodnika, bio je spreman da prihvati uniju Katoličke i Pravoslavnih crkava, a i priželjkivao je da ga papa proglasi za vođu Krstaških ratova protiv Turaka koji su se tad već učvrstili u Evropi i postali opasnost za hrišćane.

Kada tih godina papa šalje poslanicu za Srbiju kaže „ko želi bilo šta kod Srba isposlovati, mora dobiti i naklonost i cara i carice“, citira Misojčić.

– To nama govori da je uticaj Jelene bio veliki, dodaje.

Jelena je umela i da stavi oklop i učestvuje u važnim bitkama, rame uz rame sa suprugom, kao i da u nekim presudnim diplomatskim skupovima sa velikašima – ona bude prva govornica i bude dobar pregovarač.

– On nije lako davao uticaj, Jelena se sama za to izborila, dodaje.

Dušan je cenio lojalnost, a ona mu je bila lojalna do samog kraja, navodi terapeut.

Car Dušan je iznenadna preminuo u 47. godini života 1355.

Pošto se značajno ugojio u godinama pred smrt, a na krupnu građu kakvu je imao – pretpostavka je da je umro od kardiovaskularnih problema, ocenjuje lekar, mada su postojale i neke neproverene priče da je otrovan.

Jelena – žena tipa Here

Nasledio ga je sin Uroš koji nije bio u stanju da sačuva očevu državu.

Mladi princ je krunu dobio sa 19 godina, ali je ona očigledno bila preteška za njega.

Vladao je 16 godina, sve do smrti 1371. godine, a njegovu vladavinu obeležili su i napadi spolja i pobune vlastele iznutra.

Opisujući Jelenu kao Uroševu majku, koja ga je u podržala u političkim previranjima, ali sa određene distance, Misojčić poseže za antičkim primerima.

U porodičnoj psihoterapiji su poznata, kaže, dva tipa žene – Hera i Demetra.

Hera je u grčkoj mitologiji Zevsova žena, boginja braka, simbol ljubavi i ljubomore, dok je Demetra je boginja plodnosti

– Hera kao primarni tip porodičnih odnosa vidi odnos sa partnerom, sa druge strane žena po tipu Demetre rađanjem dece odnos sa partnerom stavlja u drugi plan, a roditeljski odnos postaje glavna osobina porodičnog sistema.

– Hipoteziram da je Jelena zapravo žena po tipu Here, tako da nije bilo lako Urošu, kaže on.

Narod ga pamti kao „nejakog“, a Misojčić dodaje da „nije lako biti jak posle takvog oca“.

On je prvi Nemanjić koji je titulu nasledio, a da se za nju nije borio, a ispostaviće se da je poslednji vladar dinastije Nemanjić.

Ostaće zauvek u senci moćnog oca.

– Dušan nije bio čovek senke, nije ni želeo to da bude, želeo je da njegova snaga bude vidljiva, mada ne potpuno ostvarena.

– To ga čini bliži narodu iz kog potiče, čije su suštinske snage više prepoznate kao potencijali nego kao puna ostvarenost, ocenjuje Misojčić.

U nacionalnom sećanju ostalo je, smatra, više urezano ime cara Lazara, koji je ubijen u Kosovskom boju 1389, a istorijski nije bio car, nego cara Dušana koji je iza sebe ostavio i Zakonik kojim je uvedeno zakon u srpsku srednjevekovnu državu.

– Malo se neguje prava slika o Dušanu. Imam osećaj da ga pojednostavljeno gledamo, kroz tu snagu, država na tri mora, naš car, on je bio mnogo više od toga, kaže Misojčić.

Nije svetac

Dušan je jedan od retkih vladara iz dinastije Nemanjića koji nisu poglašeni za svece. Navodno, zbog posete njegove Jelene Svetoj Gori, gde ženama nije dozvoljeno da dolaze.

Ona je sa Dušanom i sinom tamo bila više meseci 1347. i 1348. tokom velike epidemije kuge u Evropi, od koje su umirali milioni ljudi, u nekoj vrsti prirodnog karantina.

Kako navodi u knjizi, ona nije bila jedina žena koja je kročila na tlo gde žive monasi, pre nje tu su dolazila žene i deca koja su bežala od najezde Katalonaca, a i kasnije je bilo takvih primera, ali „kad car nešto uradi dalje se vidi“.

– Dušan nosi jednu tragičnost, to je blesak jednog vanrednog pojedinca i u suštini neiskorišćena prilika jedne dinastije i jednog naroda da nastavi taj kontinuitet.

– Na kraju od Dušana ništa nije ostalo, ni od njegovog carstva, ni njegovih Nemanjića, ni njegove zadužbine manastira Sveti arhangeli kod Prizrena, ni njegovog Skoplja, ocenjuje Misojčić.

Skoplje je bio Dušanov prestoni grad u kome je nekada kameni most nosio njegovo ime, a manastir kod Prizrena je više puta bio oštećen.

Tamo je sahranjen car Dušan, a od 1968. njegovi posmrtni ostaci su u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Iako je mnogo puta bio tema istoričara i publicista, ličnost cara Dušana nije često bila predmet proučavanja.

Izvor: BBC na srpskom