Lifestyle Magazin

Manje se nadati, više prihvatati i nikako se samosažaljevati

robert tore

Pandemija koronavirusa okrenula nam je živote naopačke i suočila sa nekim potpuno nepoznatim situacijama – samoizolacija, mogućnost da ostanemo bez imovine koju smo stecali ceo život, pa i u više generacija, bliskost smrti i bolesti…

Portal “24 sata” uradio je inspirativan intervju sa čuvenim psihijatrom dr. Robertom Toreom, koji se i pre kataklizmi pitao „ima li života pre smrti“.

Intervju prenosimo u celosti:

– Nastojim prihvatiti stvari kakve jesu i kako dolaze – kaže dr. Tore i nastavlja:

– Manje se nadati, više prihvatati, a nikako se samosažaljevati. Svet naprosto nije projekcijski ekran naših želja i nadanja. Naša nadanja idu u jednom, a život u drugom smeru. A šta će od toga biti, to ionako nije do nas nego do života. A na okolnosti života nemamo se pravo vaditi kad one tek služe da bismo se potvrdili kao ljudi. Zato ne treba biti izbirljiv nego sve što dođe, dobro je došlo. Kad ionako nije važno što je došlo nego što ćemo mi s tim učiniti. A budući da stvari neretko ispadnu loše, ne umišljajmo kako smo rođeni za neku bolju sudbinu…

– Mnogi su građani u šoku jer se nekoliko nesreća zaredalo u nezamislivu nizu?

Jakog života nema bez prihvatanja njemu inherentne i načelno neiskorenjive tragičnosti. Život svakako nije jednostavan niti jednodimenzionalan, skladno tome ni autentični odgovor na život ne može biti ni jednostavan ni jednodimenzionalan. Banalni stavovi o životnom smislu koji zagovaraju nekomplkovanje, sreću, zdravlje, uspeh…, toliko su infantilni da njihova promašenost ni ne zaslužuje kritički osvrt.

Nisam se mogao pojaviti drukčije, kao drugi i drugde, doli onakav kakav jesam i tu gde jesam. U tom smislu od samosažaljevanja nemamo ništa, a od prihvatanja imamo sve. Život je daleko kompleksniji od svih naših konceptualizacija života. Možemo si mi misliti/umišljali ovo ili ono, ali život će odlučiti da li ovo ili ono. Jer stvarnost uvek ima pravo i njena je zadnja. Pa dakako da utoliko uvek prestigne naše iluzije o njoj.

– Možemo li iz ovoga izvući neke pouke? Sad su svi na svojoj koži osetili težine „graničnih situacija“?

Autentični ljudi žive život u njegovoj punini, a ona je redovno ružna te satkana i od bola. Njihovi životi nisu ni skladni ni lepi, ali su životni. Jer, ako je ozbiljan i dubok, život nije lep, nedaće su mu strukturna kost, ali je zato stvaran. Kome to nije dovoljno, ništa mu nije dovoljno i, naprosto, od ljudskosti potražuje nešto što ona nije i ne može dati.

– Niste baš ambasador vedrine. Možemo li ipak pronaći neke amortizere za ova teška opterećenja. Kako se nositi s tim?

Ne bi nas sustiglo kumulativno bilančno razočaranje da nismo u život u očekivanju učitali ishode koji naprosto nisu bili previše verovatni. Da smo više mislili, a manje sanjarili život, manje bismo se u njemu razočarali. Sanjati je jedno, a živeti drugo. Želeti je jedno, a moći drugo.

– Koji je kriterijum razlikovanja?

Pa kriterijum je stvarnost.

– Kako se nositi s njom kad postane ovakva?

Tvrda? Nemilosrdna, nepravedna, iracionalna? Ona jest takva, ali nažalost, ona je i stvarna. I, na kraju, naravno da život ima smisao, ali on se opire poetizaciji. Naime, smisao života nije baš ono što bismo mi hteli da je “smisao života”. Naše sanjarije o životu nemaju veze sa životom. Rešenjem pitanja smisla života on neće postati bajka. Nakon što ga ispravno razumemo, život ne postaje ni lep ni lagan. On to, naprosto, nije i ne može biti.

Život je u pravilu težak, a neretko i ružan. Istinsko razumevanje osvetljava smisao života, ne menja njegovu narav, ali može posvetiti njegovu patnju jer spoznaji nužnosti prinosi utehu. Ispravan svetonazor – da pojednostavim – lišava nas emotivne patnje budući da ona proizlazi iz nerealnih nadverovanja. Ne ranjavaju nas sami životni događaji nego naivnost naših nadanja.

Prenaduvana očekivanja imaju za posledicu nepotrebnu emotivnu izranjavanost. Život valja prihvatiti kao sudbinu. I sve što se u njemu događa kao da se događa zato što mi to hoćemo i zaslužujemo. Život je u pravu, a ne mi. Ništa ne može biti ni krivo ni nepravedno ako je život odlučio da to tako bude. Spremno prihvatimo loše ishode jer reč je o stvarima koje ne zavise o našoj volji, o stvarima koje nisu do nas i nisu naše.

Patnja i loši ishodi su nužni jer proizlaze iz srca sveta i života. Oni su sastavnica života s kojom on ide napred. Jer život je rođen i stvoren na bolu, te ko stvara život, stvara i bol. I ko zagovara život, zagovara i bol. Temelj života satkan je od bola, i ko kazuje životu “Da”, taj je ujedno prigrlio bol koju život nužno nosi. Kome je do istine, prethodno treba znati da ništa što ne boli nije istinito.

– Zvučite kao Dostojevski, koji je preporučivao patnju, ili Niče, sa svojim „amor fati“, ljubi sudbinu?

Pa patnja i jest temeljno ljudsko iskustvo. Baš prema kapacitetu za nošenje s težinom života ljudi su veliki ili mali. Svet ljude nemilosrdno satire i ljudska narav je ukorenjena u neuspehu. Izdržavanje neuspeha bez potpadanja pod njega vrsna je veličina čoveka. Naprosto bismo bolje i dublje živeli ako bismo zadanosti života prihvatali kao poželjne.

– Šta kad se život učini preteškim?

Život nam se neretko takvim može pričinjavati, ali on ipak nikad nije toliko težak da se ne bi mogao živeti. Kad se to dogodi, moramo preispitati načela prema kojima živimo. Zato nam je voleti svet kakav jest. Ne očekivati previše od drugih i ne žaliti ni za čim što nemamo. Ne posedovati ništa što nismo spremni izgubiti. Budući da ne žalosti čoveka siromaštvo nego želja.

– Mnogi naši javni ljudi, potencijalno veliki formati, upropastili su se jer nisu imali mere u željama.

Kome je ono što je dovoljno premalo, nije mu nikada dovoljno. Tako da nije siromašan onaj ko ima malo nego onaj tko o želi više. A kome je to malo, i kome malo nije dosta, ništa mu nije dosta. Ko nije zadovoljan malim, nije ničim. Jer nema do male sreće. Ko ne može uživati u jednostavnosti male sreće ne može uživati uopšte. Obogatiti se ima visoku cenu, toliku da ti na kraju i presedne bogatstvo.

Lukavije je suspregnuti životna očekivanja i utrnuti želje pa što god da životno dođe, više je nego previše. A sistem razvijenog kapitalizma ipak pruža značajnom udelu pučanstva uslove elementarno komfornog eskapizma. Mnogima dopušta živeti anarhistički asimetrično u društveno marginalnim cistama socijalne izolacije.

Sve što nam u temeljnom smislu životno treba lako je dosegnuti. Sve što je lako dosegnuti zapravo je jedino što nam treba. Sve preko toga traćenje je životnog vremena i snage. Kad je sasvim sigurno da našu sreću stvara ono što jesmo a ne ono što imamo.

Autentični ljudi, ukratko rečeno, društveno su asimetrični. Eskapizam je njihova furka, jer ne možeš biti “in” ako si u životu. Ko živi “ukorak s vremenom”, taj ne živi. Bez samoisključenja samoispunjenje nije moguće. Utoliko, svakako da ko ima taj nije.

Ali većina nas ipak nikad nije srećna s onim što ima – „ljudsko srce nikad zadovoljno nije“ – i uvek gleda one koji imaju više i bolje, a to jača frustraciju.

Ako malo pažljivije razmislite, videćete da je većina ljudi životno prošla bolje nego što je zaslužila. Ali cela avantura života u najavi je prenaduvan, pa odatle razočaranja u život. “Život nije što bi trebao biti.” Pa šta bi to život trebao biti!? Ništa povrh onoga što je upisano u njegovu egzistencijalnu strukturu. A to neretko i nije tako puno. Baš svaki čovek ima osećaj da je životno prevaren…

– Setih se mota romana “Derviš i smrt”, jedne rečenice iz Kurana koja kaže da je “svaki čovek uvek na gubitku”.

Pa većina ljudi misli da su više dali no što su dobili, da su se napatili više no što su trebali. Čovek često misli da ga ljudi nisu dovoljno razumeli, konstatno voleli i divili mu se. Da je svet ipak bio nepravedan prema nama.

Sve to su tako prirodni samorodni osećaji i iz njih izvedeni stavovi da ih nepatvoreno osećaju i najgori među nama. Tako da to što ljudi nisu zadovoljni nije do života nego do ljudi. A do životne sreće jedino je roditi se zdrav i ne oboleti od kakve gadne boleštine do tridesete.

Drugo čemu se od lutrije života nadamo jest da nam se deca rode zdrava i žive bez bolesti kroz detinjstvo, mladost i ranu zrelost. Jači zahtev na decu jest onaj da ne umru pre nas. Sve ostalo u životu valja primiti kao milost i dar… I da vidiš kako je odmah život lep.

– Samoizolacija će biti prilika za samopropitivanje i onima kojima tako nešto nikad nije palo na pamet.

Samoizolacija nam izvanjski dosuđuje usamljenost, ali i priliku da je preobrazimo u dragovoljnu samoću. Jer samoća je jedno, a usamljenost drugo. Samoća je pozitivan osećaj uživanja u druženju sa sobom, u sebi. Svaka iole ozbiljna osoba bez samoće je kao bez vode. Postaje slabija i vene. Odatle i potreba za samoćom.

U plodnoj samoći sazrevamo i dublje se promišljamo. U samoći se neometano sabiremo, dekontaminiramo, punimo i celimo rane. Pa i duševni mir kao trajno raspoloženje nalazi se samo u najdubljoj povučenosti. Slobodni smo dok smo sami.

U samoći uživamo u zadovoljstvu prijateljevanja sa sobom, ali i u zadovoljstvu što ne moramo biti s drugima. Pa ko isprazno društvo menja za osamu, dobro je trgovao.

– Mnogi će ipak teško podneti samoću, a druženje, evo, odnedavno zna biti i kažnjivo delo.

Društvenost proizlazi iz nemoći podnošenja osamljenosti i sebe u njoj. Unutrašnja praznina voli se skrivati u ispraznom druženju. Ljudi se druže da bi bili zajedno prazni. Kad bi kroz druženje tražili druge kao bližnje, desio bi se susret. No budući da ih na druženje goni strah od usamljenosti, s drugima su samo da ne bi bili sami sa sobom. Velik deo lične patnje proizlazi iz nemoći da budemo sami sa sobom. U samoći svako ima sebe onakvoga kakav jest.

Koliko ko vredi, toliko mu vredi i samoća. Ko je u samoći usamljen, sam sebi je loše društvo. Neutemeljeni ljudi u samoći su izloženi bedi vlastite nutrine. Jer nije sve, pa tako ni samoća, za svakoga.

Ljudi se boje samoće jer u njoj su sami sa sobom. Pa kakvi su, tako im je. Ako im je loše, to je zato što su sami loši. Ako ne vole biti sami, to je zato što ne vole biti (sa) sobom. Jer samoća mnogima podrazumeva susret s vlastitim unutrašnjim mrakom. On je mnogokad toliko uznemirujući da ga potiskuju begom u obveze i zaposlenost. Spoljašnje je tu fasadni štit od unutrašnjeg. Ko je loš sa sobom, samoća mu to kroz nelagodu usamljenosti najuverljivije raskriva.

Nelagoda samoće razotkriva slabost njegove utemeljenosti u sebi. Jer, ako prvo nisi sebi, nisi nikome. Pa opet, ko od samoće beži, zna zašto beži. Jedino što je taj manevar suštinski promašen budući da od sebe beže koji od samoće beže. I mogu se oni tražiti i tražiti, ali što god da pronađu, sve su to kriva prepoznavanja ako nisu dobri sami sa sobom.

– Znači da je “ekstaza komunikacije” najlakši beg od vlastite praznine?

Od nelagode bivanja sa sobom zaborav najčešće nalazimo u pripadnosti drugima. Neautentičnu egzistencijalnu sigurnost polučujemo kroz konformizam društvene umreženosti. Savremena trendovska društvenost nalaže opštu dostupnost i trajnu povezanost svih sa svima, pa potrebu za samoćom u samoizolaciji percipira kao nepoželjnu, ugrožavajuću psihopatološku devijaciju. A istovremeno ne vidi da je velika većina tih naših društvenih interakcija potpuno isprazna, one nas samo dodatno otuđuju i prljaju.

Bombardovani smo “konstruktivnim savetima” kako prevladati i izbeći osamljenost unutar samoizolacije. Ljudi kao da su zaboravili što znači unutrašnji život, što znači biti sebi unutra i biti sobom. Na to ih osamljenost (u lošijem) ili samoća (u boljem slučaju) podseća. Samoća je strukturna kost ljudske autentičnosti. Utoliko je i beg od samoće zapravo beg od sebe. Mi ne možemo biti svoji ako (si) nismo sami. Samoća je iznad svega i pretpostavljena svemu.

Dakle, samoća je naš uslov. Jer samoća nije bez vlasnika. Ona je uvek zainteresovano vezana za naše ja, koje je najčišće i najbliže sebi kad je samo. Samoća nas zove da svijet stavimo u zagrade kako bismo imali sebe na vidiku.

I glas savesti koji nas zove da budemo i pita jesmo li ili nismo svoji – čujan je samo u samoći. Kroz glas savesti samoća nas izuzima od vlasti sveta i ljudi. Na najbolji mogući način nas osamljuje jer nas tera put individuacije i postajanja individuom. Nalaže nam da jako pripadamo sebi i idemo na svoje autentično moći-biti. Daje nam priliku da živimo sami, to jest da ne živimo život drugih.

Zbog toga je samoća spasonosno unutrašnje svetište duše u koje se sklanjamo od rasutosti u izvanjskome. U unutrašnjem prostoru samoće smirujemo se, a dotad nečujan glas savesti preuzima vođstvo nad nama. Povlačenjem u otrežnjujuću sabranost samoće razotkrivaju se načini na koje naši socijalni identiteti mentalno gospodare (nad) nama.

– Panika se ovih dana raširila brže od epidemije. Kako to?

Da bismo razumeli zašto nas strah od zarazne bolesti ili, još gore, od pogibije u potresu pretvara u ustrašena i zgrčena bića, moramo znati ovo: onde gde su naši stari imali Boga mi savremeni imamo “zdravlje”. “Zdravlje” je oltar na kojem se molimo i argument koji preseca sve rasprave. “Zdravlje” je sveta neupitna vrednost nad vrednostima, koja se podrazujeva a da se ne propituje. Suštinska odredba “zdravlja” i “kvaliteta” tog života jest njegova dugovečnost.

Sav smisao života nas savremenih može se podvesti pod nekoliko sledećih postavki: ne živi onaj ko živi nego onaj ko živi dugo. Dobar je i promašen i prazan život, samo ako je dug. Dobar i pun život nije dobar ako je kratak. Bolji je lošiji a duži nego kraći a bolji život. Sve što je dugovečno bolje je nego i najbolje kratkoročno.

Savremena je fora da treba živeti “kvalitetnije”, ali u svakom slučaju “duže”. Pre su se ljudi furali na “smisao”, a danas je smisao života u njegovu trajanju. Što duže traje, to život ima više smisla. Kako traje i istrajava, život se po sebi puni smislom. Uz naznaku da mi, današnji ljudi, budući da nam je prejak, izbegavamo pojam “smisla života” u korist njegove nama lakše inačice “kvalitet života”.

Liberalni kapitalizam je prošlost, a apokalipsa je normalan tok istorije

PARTNERI SAJTA


44 Shares
Share via
Copy link