U martu 1848. godine dve mlade sestre u Hajdsvilu u Njujorku smislile su nešto su u tom trenutku možda smatrale zabavnom šalom. Tinejdžerka Megi Foks i njena mlađa sestra Kejt tvrdile su da u njihovoj kući postoji duh koji sa njima komunicira tako što kucka po zidovima i nameštaju.
Navodno, kako prenosi „History“, kada je njihova majka upitala koliko je dece imala, učinilo se da je duh tada odgovorio tačan broj. Čak je i jedan od komšija bio svedok ovih zvukova, nakon čega se pročulo da se nešto čudno dešava u kući Foksovih.
No, kako se ispostavilo, 40 godina kasnije, Megi i Kejt su ispuštale ove zvukove pucketajući zglobovima – i to prema Meganinom ličnom priznanju 1888. godine. Do tada, šala iz detinjstva je izmakla kontroli i u tom trenutku već odrasle sestre već su postale poznati mediji.
I tu nije kraj. Sestre Foks i njihove javne seanse potpomogle su čitav trend da se podstakne apsolunta pomama za spiritualizmom u Sjedinjenim Državama i Evropi, zasnovana na verovanju da je moguće da živi ljudi komuniciraju sa mrtvima.
Posao spiritualizma
Ubrzo nakon Megi i Kejtinih „natprirodnih otkrića“, devojčice su otišle da žive kod svoje starije sestre Lije u Ročesteru. Kako su se „natprirodne pojave“ nastavile, Lija je „odlučila da ovo pretvori u mali posao“, kaže Nensi Rubin Stjuart, autorka knjige „Nevoljni duhovnik: Život Megi Foks“.
U novembru 1849, Megi i Kejt su demonstrirale u Ročesteru svoje moći pred publikom od skoro 400 ljudi koji su platili da vide tu senasu. Novine su počele da izveštavaju o devojkama, a sestre su ubrzo počele da imaju javne nastupe u Njujorku.
Iako su mnogi osuđivali devojke da su lažni spiritualisti – a neki su čak i tačno pretpostavili da su sestre samo pucale zglobovima – daleko je bilo više onih koji su verovali da su svedoci istinskog duhovnog fenomena. A to je pokrenulo čitav novi trend, jer su ubrzo i drugi počeli da održavaju sopstvene predstave u kojima su tvrdili da su „mediji“ koji mogu da komuniciraju sa mrtvima.
Jedan od ključnih aspekata koji je razlikovao zaluđenost spiritualizmom od dotadašnjih verskih i duhovnih verovanja bila je u uskoj povezanosti ovih seansi sa rastućom medijskom i zabavnom industrijom u Sjedinjenim Državama i Evropi. Ljudi koji se „bavili“ spiritualizmom održavali su plaćene pozorišne predstave sa razrađenim osvetljenjem, muzikom i seansama, a sestre Foks su postale poznate ličnosti, kao i drugi samoproglašeni mediji.
Recimo, tokom 1850-ih, Ajra i Vilijam Devenport postali su poznati po nečemu što je u suštini bio šou magije, a čije su trikove pripisivali duhovnoj intervenciji. No usledio je i odgovor na to, pa su mnogi scenski mađioničari koji su se razlikovali od spiritualista poput braće Devenport razotkrivali njihove prevare, nešto po čemu je iluzionista Hari Hudini kasnije postao poznat.
Ali, uprkos tom raskrinkvanju, spiritualizam je ostao izuzetno popularan tokom 19. veka.
Privlačnost spiritualizma
Nisu svi koji su prisustvovali spiritualističkim emisijama verovali u ono što su videli. Neki su bili skeptici koji su želeli da sami vide da li postoji nešto ubedljivo u onome što su sestre Foks ili drugi medijumi uradili. Neki učesnici su možda otišli samo zbog vrednosti zabave.
Ipak, za mnoge ljude demonstracije spiritualizma nisu bile samo uverljive, već i duboko utešne. Tokom i nakon građanskog rata, mnogi Amerikanci su našli utehu u ideji da mogu da komuniciraju sa ljudima koje su izgubili. Jedna od ovih ljudi bila je Meri Tod Linkoln. Tokom predsedništva Abrahama Linkolna, prva dama je držala seanse u Beloj kući kako bi pokušala da komunicira sa svojom mrtvom decom.
Pomama spiritualizma takođe je našla mnoge sledbenike i u Evropi. Nakon smrti supruga kraljice Viktorije, princa Alberta, 1861. godine, kraljica je održala mnoge seanse u Bakingemskoj palati kako bi razgovarala sa njim.
Megino priznanje njujorškom svetu 1888. da je komunikacija između nje i njene sestre sa mrtvima bila prevara – kao i njena javna demonstracija kako je puckala zglobovima da bi ispuštala specifične zvukove „duhova“ – bila je velika vest među ljudima zainteresovanim za spiritualizam. Na javnoj demonstraciji, na kojoj je prisustvovala Kejt i koja je održana ubrzo nakon objavljivanja Meginog priznanja, „Njujork Herald“ je izvestio da je Megi „dočekana klicanjem i šištanjem“.
– Kada sam započela sa ovom obmanom, bila sam premlada da bih znala razliku između dobra i zla – obratila se Megi publici tada, prema pisanju tadašnjeg „Heralda“: – Mnogi od vas već znaju da sam ja uglavnom bila instrument u održavanju prevare spiritualizma nad previše poverljivom javnosti. To je najveća tuga u mom životu.
Ipak, za mnoge „vernike“ ova vest nije značila i nužno udar na kredibilitet spiritualizma.
– Postoji mnogo situacija u kojima su spiritualistički medijumi uhvaćeni u lažiranju, prevarama ili su pak spiritualistički medijumi davali izjave slične Meginoj ispovesti – ističe Simone Natale, profesorka na Univerzitetu u Torinu u Italiji i autor knjige „Supernatural Entertainments: Viktorijanski spiritualizam i uspon moderne medijske kulture“. Ona dodaje i da ovo nikada nije sprečilo ljude da veruju u to.
Nije jasno šta je motivisalo Megi 1888. godine da prizna da je sve do tada bila prevara, niti je jasno zašto je tačno odbacila isto to priznanje već sledeće godine. No, bez obzira na prava osećanja Megi i Kejt u vezi sa njihovim karijerama medijuma, spiritualistička pomama koju su nesvesno napravile i dalje je ostala popularna sve do 20. veka.
Izvor: Ona
Dodaj komentar