Magazin Srbija

Japanac Mićitaka Suzuki predaje srpski, krstio se na Hilandaru i u Srbiji pronašao drugu otadžbinu

micitaka suzuki
Izvor: Printscreen

Profesor Mićitaka Suzuki iz Japana, predavač srpskog jezika na Univerzitetu Okajama, krstio se pre 23 godine u srpskom manastiru Hilandar na Svetoj Gori.

Monasi su mu tada nadenuli ime Sava, Sava Hilandarski.

Na zvaničnoj stranici Univerziteta Okajama, na kom predaje istoriju umetnosti i srpski jezik, piše njegovo ime Mićitaka Sava Suzuki.

U Srbiju je prvi put došao još kao student, pre gotovo četrdeset godina. Upoznao je Beograd, uverio se u lepotu srpskih manastira Studenice, Žiče i Gračanice.

– Za Srbiju me je vezalo to što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da niste ni svesni, očuvalo duhovno. Postoji ravnoteža – započinje svoju priču ovaj profesor istorije umetnosti. – Kada sam prvi put kročio na tlo Evrope, iz Japana sam došao brodom, pa vozom. U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A onda sam došao u Srbiju i otkrio da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela.

Ikona je, smatra, najvažniji sadržaj hrišćanstva. To je portret bogočoveka, a prihvatanje kontradikcije da je Bog ujedno i čovek, kaže, suština je vere.

Kada je prvi put video Studenicu, profesor Suzuki bio je potresen njenom lepotom.

– Taj manastir vrhunac je evropske srednjovekovne umetnosti – bez dileme procenjuje ovaj stručnjak.

Pomogao je u dobijanju pomoći japanske vlade za obnovu manastira na jugu Srbije. Tako su restaurirane freske u Crkvi Svetog Jovana u Jasunji kraj Leskovca. Nekoliko godina stručnjaci su skidali sloj crteža iz 20. veka, da bi ispod zablistao autentičan freskopis star pet vekova.

Da bi lepotu srpskih manastira predstavio svojim sunarodnicima, na japanski jezik je preveo monografiju “Hilandar” Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića i Vojislava Đurića.

A za Japance kaže da se suštinski razlikuju od Srba, pravoslavaca.

– U Japanu svi mnogo rade. To je neka vrsta bolesti, da se sve vreme troši na rad. I zbog toga su ljudi mnogo depresivni. U Srbiji je sasvim drugačije – primećuje prof. Suzuki. – Pravoslavlje zagovara radovanje životu. Istina, ovde bi ipak moglo malo više da se radi. Imam prijatelje koji rade na univerzitetu i koji, samo što su otišli na posao, već se vraćaju kući.

Iako mu je pola duše u Srbiji,  ipak ima japanske navike. U minut tačan i mnogo vredan. Zato je uz svoj redovni posao, profesora istorije umetnosti na Univerzitetu Okajama, sebi nametnuo još jedan – na univerzitetu predaje srpski jezik.

– Kad sam u Japanu, moj srpski zvuči odlično. Kad dođem u Srbiju, onda čujem koliko grešim – samokritičan je. – Nisam lingvista, ali raduje me da studente učim srpski jezik. A i oni se raduju. Svake godine imam ih između 20 i 30 u grupi. A jedne godine bilo ih je više od stotinu. Japancima, a i drugim stranim studentima, srpski zvuči neobično, kao što ovde zvuči japanski. Zato vole da ga uče. Mada mnogi i ne znaju gde je Srbija. Teško je razlikuju od Sibira i stalno pitaju je li tamo mnogo hladno.

A poslednjih godina, studenti u Japanu, zahvaljujući profesoru Suzukiju, iz prve ruke mogu da saznaju više o našoj zemlji. Univerzitet Okajama finansira boravak naših akademaca i profesora tamo, gde se usavršavaju u oblasti japanskog jezika i kulture. Baš kao oni danas u Okajamu, Suzuki je sedamdesetih prvi put došao u Beograd.

– Trenutno su četiri studentkinje iz Srbije na Univerzitetu Okajama. Dve su dovele i muževe, a jedna ima bebu, tako da ih je sada sedmoro na univerzitetu – šali se Suzuki.

Da bi broj akademaca iz Srbije bio još veći, nedavno je u Beogradu osnovano i Društvo prijatelja Univerziteta Okajama. Profesor Suzuki jedna je od glavnih karika, a na ozvaničenje prijateljstva došao je i rektor Univerziteta Okajama, profesor Kijošo Morita.

– Kod nas je do sada bilo 40 studenata iz Srbije. U celom svetu osnovali smo 30 društava prijatelja našeg univerziteta. Ovo osnovano u Beogradu, jedino je koje imamo u Evropi. I to govori koliko nam je Srbija važna – ubedljiv je ovaj istoričar umetnosti, stručak za vizantijsku umetnost, zaljubljenih u srpsku kulturu, posebno manastire.

Osim duha prošlosti, koji pronalazi u njima, objašnjava nam kako voli i damare savremene Srbije, koju oseti svaki put kada stigne u Beograd. Vodi nas na Brankov most, odakle je, tvrdi, najlepši pogled na reku i stari deo grada.

Po njegovim rečima, u Srbiji je pronašao drugu otadžbinu.

Izvor: Facebook/Zanimljivo, Novosti

„Ccc“, „Abe“, „Op“ i drugi specijalni zvukovi u srpskom koje niko sem nas ne kapira (FOTO)

Čitajte Luftiku na Google vestima

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

231 Shares
231 Shares
Share via
Copy link