Lifestyle Magazin

Ako roditelji sami kupuju nameštaj za bolnicu, možemo li da dobijemo nazad svoj novac od doprinosa?

Obaveštenja koje stoje oko ulaza na zgradu obično nas ne obraduju. Neka mogu da nas nasmeju, na primer: „Profesionlni upravnik je kupio gumeni otirač za ulaz koji košta toliko i toliko“, ali  većinom su sumorna i opterećujuća.

Jedno takvo poduže obaveštenje u vidu nekakvog proglasa primetila sam pre neki dan kada sam se vraćala sa posla. Naslov obaveštenja kaže: „Porez plati da ti se dobrim vrati“. Nisam dalje čitala.

Nameštaj u Dečjoj bolnici se raspada

Jer osetim gorčinu. Gorčinu kad pomislim sa koliko ljudi sam vodila žučne rasprave kada su sa setom pričali o  vremenima kada te država nije terala da plaćaš porez, već policija uzme tu i tamo neki reket za male privatne biznise u vidu šverca. 

Porezi bi trebalo da se plaćaju da bi države u kojima živimo ličile na nešto. Sada se u našoj državi plaćaju porezi, ali ona i dalje ne liči ni na šta. 

Isti taj dan kada sam videla proglas kojim me država ljubazno moli „Da porez platim da bi mi se dobrim vratilo“, videla sam i vest o tome da roditelji sakupljaju novac za nameštaj  u Dečjoj bolnici.

Vreme u kojem živimo odlično je da nam pokaže najbolje i najgore strane jednog čoveka i društva. Solidarnost u ovim uslovima preživljavanja jedna je od lepših stvari koje smo mogli da vidimo u raznim situacijama.

Primera za to ima gotovo svakodnevno, a jedan od najnovijih je upravo ta akcija.

Udruženje roditelja prevremeno rođene dece „Optimistik“ pokrenulo je akciju sakupljanja novca za kupovinu nameštaja u Odeljenju pedijatrijske intenzivne nege na neonatologiji Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, odnosno Dečjoj bolnici u Novom Sadu. 

Razlog što su pokrenuli ovu akciju je, kako je rekla predsednica udruženja Dragana Popov za Dnevnik, to što je nameštaj u veoma lošem stanju i što se ormarići u kojima stoje stvari koje se svakodnevno koriste – raspadaju. 

Dakle, nameštaj na Odeljenju za preveremeno rođenu decu iz cele Vojvodine se raspada, pa je to na roditeljima da reše? 

Umesto kukanja – akcija

Oni čija su se deca rodila pre vremena ne mogu da ulaze u birokratije i čudne tokove novca naše države i njima je najvažnije da mesto gde se nalaze njihove bebe, pa i oni sami, izgleda makar pristojno. 

I to je ta solidarnost koje ćemo uvek moći da se setimo ako se nekad ova mračna vremena završe. 

Ti roditelji nisu želeli da kukaju već da naprave nešto lepo i dobro. Nešto što će ostati svim bebama i roditeljima koji će nažalost morati da provedu dobar broj dana na tom mestu. 

Ovi roditelji su se sami potrudili da to odeljenje bude mesto na kojem može da se sprovede program „koža na kožu“, jer je dodir sa roditeljem veoma važan za preveremeno rođenu decu. 

Ovo Udruženje je obezbedilo gnezda za inkubatore, da bebe ne bi pokidale cevčice koje im obezbeđuju život. 

Kada se ljudi u nevolji udruže mogu da nastanu velike stvari. Ali problem je što je te stvari trebala da im obezbedi država, jer se doprinosi svakom od nas redovno skidaju svakog meseca. 

Plaćamo državi, lečimo se kod privatnika

Porezi za zdravstvo uplaćuju se redovno jer poslodavac ne može da vam isplati platu ukoliko vam nije uplatio doprinose i sve prateće poreze. 

Država naravno ne radi ovo zbog nas, već zbog sebe. 

Jer, to što se nama uplaćuje za zdravstvo ne ide u neki naš mali štek pa se aktivira kad nam zatreba, već se odmah raspoređuje ravnomerno za ono što je trenutno potrebno. 

A koliko mi to mesečno dajemo zdravstvu koje se raspada ? 

U Novom Sadu je prosečna plata oko 40.000 dinara. Zaposlenom koji je prijavljen na tu platu mesečno se uplaćuje oko 5.300 dinara za zdravstveno osiguranje. 

Što znači da za godinu dana ta osoba za zdravstveno osiguranje da 64.632 dinara. 

Koliko puta godišnje odete kod državnog lekara? Ja nekad povežem i dve tri godine da ne svratim u Dom zdravlja. 

Za uslugu koju ne vidimo, 64.000 dinara nije malo.

Zamislite da na tom odeljenju neonatologije trenutno ima oko dvadesetak dece. I da su roditelji te dece u proseku prijavljeni na tih 40.000. 

Samo za godinu dana na ime tih roditelja je uplaćeno 2.585.280 dinara doprinosa za zdravstveno osiguranje. 

Dva i po miliona dinara samo za godinu dana, za zdravstvo, da bi sad sami morali da kupuju natkasne i ormariće… 

Da bi sad oni pored svih briga i strepnji koje se podrazumevaju kada beba dođe i dva tri meseca ranije, morali da misle imaju li gde lekari i sestre da drže instrumente koji se koriste svaki dan? 

Je l’ nije dovoljno novca iz doprinosa? Pa oporezujte kič i šund, toga imamo koliko voliš kad već pristojne uslove za život i smrt nemamo. 

E, ali tu je kvaka.

Neki ćemo da plaćamo porez, a neki će kad se sete

Programi poput onog po kojem je poznata televizija Željka Mitrovića postoje svuda u svetu. Samo su u mnogim državama ektra oporezovani zbog svojih sadržaja. 

Kod nas ne samo da to nije slučaj nego i ovo što bi trebalo da plati, ne plaća godinama. I to sve uz broj gledalaca koji je veći nego što Slovenija ima stanovnika, kako se nedavno pohvalio lider ružičaste televizije. 

Hej, kad si već tako gledan i uspešan, hajde za početak redovno plaćaj porez? 

Željko Mitrović u ovom trenutku državi duguje oko 1,5 milijardu dinara za poreze koje može da vrati na rate. Takođe, država je Mitroviću dala kredit za izvoz njegovih fantastičnih proizvoda. 

Tako da, zašto bi se država brinula o tome kakvi su uslovi  na odeljenjima za prevremeno rođene bebe, kad to već roditelji mogu sami da reše.

Umesto toga, država može da pomogne našeg malog snalažljivog preduzetnika Mitrovića koji će joj vratiti tako što opet nekoliko godina neće plaćati porez iako je veoma uspešan biznismen.

Na kraju kad pogledate sve je to vrlo logično. Nije da će njegova deca ili unučići jednog dana za razliku od naše korisiti državne bolnice. A nije ni da će korstiti naše zatvore. Čak i kad ih zasluže.

Prema tome, sirotinjo porez plati, a država će već da odluči da li će išta od toga da ti se vrati onda kada ti je najpotrebnije.

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

komentar

Klikni da objaviš komentar

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
308 Shares
308 Shares
Share via
Copy link