Na praznik Sveta tri kralja 6. januara 1969. jedan katolički biskup rešio je da najpre pozdravi, a zatim i da 7. januara, na Hvaru, održi služenje pravoslavnim vernicima za Božić. Taj događaj iz hvarske katedrale prepričava se i danas, 54 godine kasnije.
Budući da Sveta tri kralja padaju na isti dan kada i Badnje veče prema pravoslavnom kalendaru, tadašnji biskup, Celestin Bezmlinović, odlučio je da uradi nešto do tada nezabeleženo na našim prostorima. Naime, on je prvo tokom službe toplim i srdačnim rečima pozdravio goste kojih je najviše bilo iz Beograda, a zatim ih je pozvao da dođu i sutradan u katedralu, sa obrazloženjem da će za njih služiti službu povodom pravoslavnog Božića, piše Blic.rs.
Vest se nekoliko meseci kasnije našla i u tadašnjoj štampi. Potpsinik redova bio je Danilo Ružić u rubrici „Ljudi i shvatanja“.
Vest prenosimo u celosti:
Dogodilo se to na katolički praznik Sveta tri kralja u drevnoj hvarskoj katedrali, staroj 800 godina. Biskupu, monsinjoru Celestinu Bezmalinoviću, kada je izašao pred oltar započeti službu Božju, učinilo se da je crkva punija nego inače. Kasnije u toku čitanja jevanđelja primietio je u nekoliko mahova da se jedan deo prisutnih, i to onih što su stajali sa strane, krste sa tri prsta, a ne celom šakom.
– To su gosti iz Beograda i Srbije! – došapnuo mu je u pogodnoj prilici kanonik – Pravoslavci!
Malo zatim, za vreme uobičajene propoviedi, biskup se ponovo setio hvarskih gostiju.
– Ja danas vidim među vama i našu braću pravoslavce, koji su došli u Hvar na zimski oporavak. Ja znam i zašto su se oni okupili u ovom hramu. Na današnji naš praznik pada i njihov Badnji dan. Radostan sam što ih mogu pozdraviti na taj praznik koji proslavljaju daleko od svojih domova. Ja ih zato pozivam da se sutra, na pravoslavni Božić, ponovo okupe ovde, služiću još jednom misu za njih!
Vest da će katolički biskup služiti službu Božju za pravoslavni Božić pronela se Hvarom za tili čas. Sutradan, u utorak, katedrala je ponovo bila puna. Više od sto i pedeset penzionera iz raznih krajeva Srbije, a najviše iz Beograda, koji su radi oporavka potražili blagu hvarsku zimu, zauzeli su mesta u središtu crkve, u klupama. Gotovo isti broj meštana došao je prisustvovati ovom neobičnom činu.
Tačno u pola jedanaest pojavio se biskup u belom biskupskom odelu i sa crvenom kapom na glavi. Slavljenici su ga pozdravili ustajanjem, i po pravoslavnom običaju odstojali celu službu.
Toga dana biskup je služio misu uz asistenciju dvojice kanonika i uz pratnju orgulja i zbora, koji se bio okupio gotovo u punom sastavu. Posle čitanja jevanđelja stao je za oltar i u propovedi, koju je namenio svojim gostima, istaknuo da vera, koja je u prošlosti često razdvajala ljude, sada ima svetu dužnost da ih zbližava. Citirao im je sv. Pavla: „Nema više ni Grka, ni Jevreja, ni Rimljana …“. Da bi zatim istaknuo pouku da isto tako ne treba pitati ko je Srbin, Hrvat, Slovenac, Italijan ili Makedonac, da su svi ljudi u ovom hramu i izvan njega jednaki.
– Govoriću vam o dva događaja, koja trenutno opsedaju moje misli, i koja su me učinila sretnim ! – rekao je na kraju biskup – Prvi je onaj kada sam prošle godine prisustvovao susretu poglavara dveju naših hršćanskih crkava, rimskog pape Pavla VI i carigradskog patrijarha Atenagore, koji su stoletnu netrpeljivost naših crkava srušili jednim zagrljajem, i drugi je – ovaj sadašnji, koji nas je okupio i zbližio u našem hvarskom hramu. Zato ću ovu svoju božićnu propoved završiti vašim pravoslavnim pozdravom, sa: Hristos se rodi!
Zbunjeni ovakvim pozdravom, stari ljudi su za trenutak ostali nemi, a onda je kao po komandi crkvom odjeknulo:
– Vaistinu se rodi!
Misa je završena horskim pevanjem pastorala, božićne pesme „Tiha noć“ i molitvom „Veruju“, koju su meštani čitali na srpskohrvatskom, a gosti na staroslovenskom.
Turizam i bliskost
Taj događaj nije se završio na tome. Posle dva-tri dana u hvarskoj biskupiji je zazvonio telefon i sa druge strane žice čuo se glas šibenskog biskupa Arnerića, koji je čestitao monsinjoru Celestinu „na tom divnom događaju“. A zatim je krajem nedelje stigla poruka i od šibenskog pravoslavnog vladike Stefana Boca, koji se biskupu bratski zahvalio na „činu koji više nikada neće moći biti zaboravljen“.
Inače, zimski penzionerski posetioci Hvara i inače hvale srdačnost i uslužnost s čime ih Hvarani okružuju. Jedan nastavnik u penziji iz Sandžaka kaže:
– Pre neki dan projurila je pored mog stola kelnerica, devojčica još, i šapnula mi molećivo: „Čika Savo, izvinite samo za časak, došli su nam neki stranci. Moramo se malo pokazati“. Na Hvar dolazim već godinama i nijednom nisam primietio da sam zbog stranaca zanemaren. A znate kako je: stranci ipak donose devize. Namignuo sam joj sa ohrabrenjem i pomalo šeretski dodao: „Ako, sine, samo se pokazujte!“
– To je ovde jedna druga vrsta turizma! – dodao je profesor Arsenijević.
– Ovaj turizam je sa izvesnom dozom domovinske bliskosti i brige, koja nama godi i koja se ne može ničim platiti. Uz sunce i klimu, to je ono što nas ovamo iz godine u godinu vuče. Pa ako hoćete i ono bogosluženje za pravoslavni Božić. Ja i to pripisujem hvarskoj naklonosti prema nama…
Sve zbog cara Dušana
Razgovor se ponovo prenio na događaj povodom Božića. Jedan viši financijski stručnjak iz Novog Sada, također penzioner, koji nije želio da mu se spominje ime, nije imao reči hvale za zbor i pesme koje su slušali u crkvi.
– Da se odmah razumiemo! – rekao je – Ja nisam mnogo religiozan, možda to uopšte i nisam, jer ni kod kuće nikad ne idem u crkvu. Ali kad sam čuo da će katolički biskup služiti misu za pravoslavni Božić, e bogami me ništa nije moglo sprečiti da odem. I nisam se pokajao. U toj akustičnoj crkvi naslušao sam se divnih pesama, a naročito one „Tiha noć“, na kraju, koju je zapevao skup uz pratnju orgulja.
– To je bilo kao da slušamo koncert s neba! – dodala je jedna seda poštanska službenica – Jelte deda – obratila se zatim 84-godišnjem apotekaru iz Čačka Gvozdenu Matiću, koji je za susednim stolom igrao tablića sa dr Milivojem Miloševićem, lekarom, – jeste li i vi bili na božićnoj misi u katedrali?
– Bože me sačuvaj! – naljutio se stari apotekar, mrzovoljan što ga karta neće. – Ja katoličkim popovima ne verujem još odavno.
– E, a od kada to? – podbadao ga je s druge strane stola partner, namigujući nam.
– Još odonda kada je car Dušan Silni zatražio od pape krunu, pa ovaj nije hteo da mu da dok ne primi katoličanstvo! Samo što mu ni car Dušan nije ostao dužan. Rekao mu je nešto što se ovde ne može ponoviti. Znate, Srbi su i onda voleli da „odvraćaju“ … Eto, to ja katolicima ni danas ne mogu zaboraviti! – odbrusio je starac i ne obazirući se na gromoglasan smeh ostalih, nastavio igrati.
Njegov partner, dr Milošević, takođe nije bio na bogoslužju. On je za to imao svoje objašnjenje.
– Znate, ja sam veliki grešnik, – pa sam se uplašio da ne padne tavanica i pobije nevine … zbog mojih greha. Ali šalu na stranu: i sam sam bio dirnut. Ono što bismo mi rekli o Hvaru uvek će zvučati preterano. Ima nas, hvala Bogu, što zbog zaduhe, što zbog „dobrog raspoloženja“, već desetak godina dolazimo ovamo. I nije čudo što nam je prirastao za srce.
– Nas kod kuće zovu Hvaranima, a jednom sam u Splitu čuo da Hvar nazivaju malim Beogradom! – umešao se u razgovor jedan „kibicer“ koji je stajao pored stola. – Mi, molim vas lepo, ovde zimujemo, za svega tri stare hiljadarke. Ja jednostavno ne znam kako se to njima isplati.
Kad naiđu Beograđani
– Isplati nam se i te kako! – odgovorio nam je na to pitanje nešto kasnije Tonko Domančić, generalni direktor svih hotela na Hvaru. – Nije reč o nekoj zaradi, jer nama je stalo da se preko zime samo „pokrijemo“, već o jednom fenomenu koji nas Hvarane i Beograđane povezuje evo već više od dvadeset godina. Mi tek kad Beograđani naiđu računamo da je prava sezona tu. Što je u pitanju, ne znam. Možda mentalitet, jer smo i mi plahi i otvoreni kao i oni, možda to što smo se već navikli jedni na druge … zaista ne znam. U Hvaru se sada nalazi oko hiljadu gostiju, dve trećine su Beograđani. Zar mislite da bismo smeli ne voditi računa o njima, o njihovom džepu, potrebama.
– A što se one mise za pravoslavni Božić tiče – osmehnuo se na kraju generalni direktor – mislim da je i to bila jedna lepa ljudska stvar. To su sve stariji ljudi koji drže do toga, pa zašto da im boravak ovde ne bude ugodniji. Uostalom, sve ono što čini da se ljudi raznih vera i nacionalnosti zbliže, svaka akcija koja doprinosi da ljudi postanu bolji, samo može biti od koristi ovoj našoj zemlji. Jer sita je ona zala koja joj je donosila verska netrpeljivost u prošlosti…
(Hvarska biskupija)
Izvor: Blic.rs
Vlasnik pečenjare poklanjao po 1 kg mesa za Božić: „Nije zarada sve na svetu“
Dodaj komentar