Tek danas, kada je prošlo nekoliko dana od velike tragedije koja je zadesila našu voljenu Atiku, shvatamo šta je moglo da se dogodi. Tek danas znamo da smo imale sreće i da život zaista treba živeti punim plućima…
Mi smo Ivana, Sanja i Tijana, neki od vas nas znaju kao grčke snajke i autorke bloga Grčki kutak. U Atini živimo već godinama, a Grčka je postala naša druga domovina. Sve tri smo preživele veliku agoniju tokom požara koji je zadesio naš grad…
Pre nego što vam ispričamo jedan od najgorih dana otkada živimo u Grčkoj, rećičemo vam da su požari ovde česti. Svako leto ih donese minimum desetak. Međutim, uglavnom budu brzo ugašeni, tako da smo navikli da oko istih ne paničimo mnogo. Međutim, ovaj put je sve bilo drugačije…
Bila sam na poslu kada sam sa kolegama primetila da je nebo crno. Pošto nam je svima bilo čudno, pogledali smo vesti i saznali šta se dešava. Izbilo je više manjih požara na raznim lokacijama. Mislili smo da su to požari kao i prethodnih puta i da će brzo biti sanirani, priča Ivana. Niko nije ni slutio kakva će tragedija zadesiti Atiku.
Pozvala sam potom muža koji mi je rekao da je kod aerodroma toliko dima da ne može da se diše. Odmah sam se setila Tijane, koja živi u blizini i koja je kod kuće jer ima dvomesečnu bebu. Više ni sama ne znam koliko sam je puta okrenula, dok se nije javila, jer joj je telefon bio utišan.
U isto vreme sam i ja pokušavala da je dobijem preko svih mogućih sredstava. Telefona, društvenih mreža, vibera, ali se nije javljala. Ono što mi se tada vrtelo u mislima je bilo gore od bilo kog horora, nastavlja priču Sanja.
Kada sam se javila Ivani, rekla mi je da je požar i da pogledam kroz prozor. Srećom, najavili su vrućine pa sam se zatvorila u kući sa klimom i ventilatorima. To je jedan od razloga zašto mi ništa nije bilo čudno. Televizor ne palim do kasnog poslepodneva i to su moje drugarice znale, pa su se zato svim silama trudile da me dobiju…
Kada sam pogledala kroz prozor, imala sam šta i da vidim. Nebo je gorelo, bukvalno gorelo. Dim je bio svuda, a pepeo je prekrio moje dvorište. Istog momenta sam uključila TV i pratila zbivanja. Naravno, bila sam u pripravnosti sa sve spakovanom torbicom za bebu, ako treba da se evakuišem, priča Tijana.
Mati i Rafina nisu toliko blizu mog naselja, ali je vetar toliko jako duvao da je sve nanosio prema njemu. Pepeo je padao s neba, sve je ličilo na apokalipsu, dodaje Tijana.
Potom smo pokušale da dobijemo prijatelje koji su iz mesta zahvaćenim požarom ili tamo rade. Ne treba da vam objašnjavamo kako smo se osećale dok nam se nisu javili na telefon ili odgovorili na poruke. Svaka sekunda je bila duga kao godina.
Na sreću, svi su nepovređeni. Ostao je neko bez doma, ali to je sada sporedna stvar, jer sada znamo da cenimo život.
Ono po čemu se ovaj požar razlikovao od drugih je brzina kojom je napredovao. Niko nije verovao da se tako lako može proširiti. Verovatno su i neki nastradali mislili isto, poučeni prethodnim iskustvima, pa se zato nisu na vreme evakuisali.
Spoj vatre i vetra učinio je da se plamen brzinom munje raširi svuda, objašnjava Sanja koja je svom srećom za vreme ove tragedije bila u Srbiji, ali na stalnoj vezi sa svojim drugaricama.
Čini mi se da se istom brzinom kojom se širio požar i organizovala pomoć. Veliki broj hotela otvorio je svoja vrata ljudima koji su izgubili domove, svaka opština je organizovala prikupljanje pomoći, čak su i privatne klinike primale povređene u ovom paklu koji je zadesio Grčku.
Nas ova organizovanost nije ni malo začudila, jer su Grci veoma složan narod, rekla je Ivana.
Kao i svi u Grčkoj i mi smo sve vesti pratile. Broj žrtava i nestalih se povećavao iz sata u sat. Nema onoga ko nije zaplakao. Tuga i neverica su uhvatile sve oko nas. Mnogi i danas ne mogu da shvate šta se dogodilo. Jednostavno, tuga je ogromna…
Na ulicama su i danas vidljivi tragovi tragedije. Ljudi su i dalje u panici, jer više ni na jedan požar neće gledati isto.
Dodaj komentar