Muka me hvata kad se vraćam iz Nemačke, osećam se kao bankomat, svi žele da se ogrebu

Odlazak u inostranstvo u potrazi za boljim životom postao je realnost za stanovnike Balkana. Srbi, Bosanci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, svi oni prinuđeni su da napuste svoje gradove i sela i sreću potraže u nekoj od zemalja zapadne Evrope ili preko „bare“.

Jedan čitatelj portala BHDijaspora.net odlučio je u nekoliko rečenica da opiše svoj osećaj kad dođe u BiH.

Svoju patnju i svoju bol kad vidi šta svi od njega očekuju.

Pismo čitajte u nastavku…

”Umoran sam više, kad god dođem u domovinu osećam se kao bankomat, svi od mene nešto traže, toliko raširenih dlanova, pogleda i molbi. Kao da nama na granama rastu.

Muka mi je od rođaka koje nisam znao, od članova porodice kojima sam odjednom važan. Svi me žele pozdraviti, zagrliti i ogrebati se barem za nemačke slatkiše. Kao da u Bosni slatkiša nema.

I tako je uvek, od prvog dana mog odlaska u Nemačku. Jedva čekam da dođem kući, da vidim najbliže, da se sjetim detinjstva i mladosti, a onda, svaki put isto.

Glupa pitanja i suptilno pružena ruka. Stvarno kao da nama padaju s grane.

A država, kao da se trudi da nam omrze. Svaki put je sve gore, svaki put mi se smuči kada dođem kući. Sve je gore i gore.

Pa barem puteve da poprave. Barem da one kućice na granicama liče na ljudske, a ne životinjske nastambe. I oni ljudi na carinarnicama. Čim vide da dolazimo iz dijaspore… Uh!

A moj grad sve više ne liči na sebe. Nema vode. Da ne poveruješ. Nema vode, a voda kapa sa svih brda oko šehera!

Pa po vodi smo poznati u svetu, imamo Unu, Drinu, Neretvu, Sanu, Bosnu, Vrbas, Trebišnjicu imamo. Imao Jalu, Spreču. Imamo Rakitnicu. Sve ih imamo, a vode nemamo.

Svi se žale i nikome nije dobro. Ništa ne valja i ništa neće biti bolje. Muka mi je od tih priča dok su oranice zapuštene, muka mi je od tih priča dok se šume besomučno seku i uništavaju.

Povraća mi se od neradnika i žalbenica dok su kafane pune. Pa svi jedva čekaju da se sunce pojavi na nebu da se bašte iznesu na ulice i da se pije kafa. Pun grad nekakvih bašti! Nasred ulice ih iznelo…

Muka mi je i dugo razmišljam. Ima li smisla dolaziti više ovde. Svaki put ista priča i svaki put sve je gore.

Domovino, šta radiš da od nas napraviš svoje najveće investitore? Zašto se trudiš da nas oteraš? Domovino, sve si manje domovina. Tužan sam“