tuga-depresija-devojka
Magazin Lifestyle

Ne tražim da mi se pomogne, ni da mi se veruje, samo me pustite na miru

Potrebu za samoćom i povlačenjem u sebe, za udaljavanjem od ljudi u neki svoj mikro-svet u kojem vladaju samo naša pravila je nešto kroz šta smo svi prošli u nekom momentu života.  Neko ostane u tom trenutku duže, neko kraće, neko zauvek. I to je sasvim u redu. O tom osećaju je pisala Vesna Ferluga – Antić za portal Atma

Ne tražim ni da mi se pomogne. Ni da mi se veruje. Ni da me se voli misleći da sam toga zaista uvek vredna.

Stvar je u tome da sam umorna od traženja bilo čega, osim smisla da budem, da jednostavno budem u ostatku vremena koje mi se polako prosipa kroz prste.

Od svog sam doma napravila ostrvo s malim mostićem za one koji ne traže da budu više u pravu od mene. Ni manje.

Za one koji poštuju tuđe mišljenje o nečemu i ostave mu da sam o tome premišlja kao što i on, barem se nadam da to radi, premišlja celi život.

Koji ne traže da im se prizna da su pravedniji, bolji ili razumniji.

Mostić je za one koji kao ni ja nisu uvek sposobni biti pravedniji, bolji i razumniji jer ga sapliću svakakvi dani i iznenadne nove borbe.

Za one koje je život dovoljno ispretumbao da ne traže ništa osim da im bude sporazumno, bez previše popovanja, dozvoljeno da budu to što jesu, za što jedino još imaju snage biti.

Nemam više živaca za one koji sve znaju o tome kako bi trebalo ustrojiti svet da svugde bude mir a svom detetu već u trećoj godini kupe pušku za rođendan.

Ni za one koji mi opisuju komšijine  mane, a sami su ih, kao i taj komšija, kao i ja, prepuni.

Ne mogu više trošiti svoje dragoceno slobodno vreme na one koji žele samo da se njih sluša, uvereni da su njihovi problemi veći od bilo čijeg problema na svetu.

Ni na one koji psuju televizor dok gledaju političare a sami ni na jedan protest nikad nisu otišli i na izborima uvek zaokružuju “manje zlo” od dva zla, mada imaju više opcija.

Ni za one koji kupuju detetu markirane stvari da bi bilo sretno. Ja to ne mogu jer ja kupujem lekove da bi mi dete bilo zdravo.

Jednostavno bilo na ovom svetu, pa sam nesposobna to razumeti a mislim da se tu ni nema što razumeti, ali svako neka svoje dete odgaja najbolje kako zna.

Nemam strpljenja ni za one koji misle da se sve treba podrediti njima jer inače ne valjaš, koji ne razumeju da si opterećen do te mere da nikad sebi ne možeš jednostavno dozvoliti da sedneš i filozofiraš satima o svemu kad o tebi ovisi neko da ne bude ni gladan ni žedan, da ne bude boli u njegovom krhkom životu, da ne bude osamljeno kraj filozofiranja o smislu o svemu.

A najmanje za one koji ljude dele u bilo kakve kalupe, uvereni da je slika čoveka njegov kalup a ne dobrota ili zloća kojom se obraća drugima.

Molim vas, samo me pustite na miru. Pustite me da budem, baš da budem još to malo ili malo duže, kako mi Bog da.

Priznajem. Nisam uvek u pravu. Nisam ni uvek dobra. Ne razumem sve. O puno toga ne mogu pričati, kao što ne mogu razgovarati o nuklearnoj fizici jer je ne razumem, jer me ne zanima.

Ja samo još imam snage za biti, za jednostavno biti. Ovo malo, ili malo duže. Još samo imam snage:

Da pišem jer se tako odmičem od bola, od nesavršenog sveta, od nesavršene sebe.

Da verujem na način na koji verujem.

Da volim na jedini način na koji znam, na način na koje me rvanje sa prevrtljivim svetom naučilo, jer jedino tako sve ovo dobija smisao.

Da brinem jer ne znam ne brinuti, makar i previše i nepotrebno. Makar pri tom bila autodestruktivna.

Da budem preosetljiva jer ne znam biti manje od toga, mada sam svesna koliko me to troši.

Da svoje ostrvo sa petero stanovnika, troje ljudi i dva ljubimca učinim sigurnom oazom u kojem ne trebam biti najbolja, nego samo ja.

Ostrvo na kojem će drugi koji dođu poštovati njegov mir, njegove vrline i mane ako već nikom ne želi zlo, potrebu za prihvaćanjem svakoga ko je došao da spoznaje da je najvažnije na svetu samo biti, zaista biti ono što jesi, kao i prihvatiti svačiju bit koja njegov život čini smislenim, ako je taj netko u duši dobar.

Ja zaista više od nikoga ne tražim apsolutno ništa.

Osim da me se pusti na miru da budem to što jesam. Ako nekom to smeta, mostić uvek vodi u dva smera. Ako nekom previše smeta, ja ću ga sama prevesti da na drugoj strani uči pameti one malo manje bolje od sebe.

Ako im je čudno, neka se čude. Ako im je smešno, neka se smeju. Ali neka onda to rade ne prelazeći most da bi se uverili da imaju razlog za čuđenje i smeh.

Mene pustite da budem, da jednostavno budem i da još malo pokušam naučiti kako.

Kako zaista biti i kako zaista voleti.

Goranova ispovest uzdrmala je hiljade ljudi: Svima koji misle da ja imam sve…

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku