Žene nam pucaju u glavu zbog postporođajne depresije, dok lekari govore „proći će“

Vest da je 28-godišnja Subotičanka Suzana B. sebi pucala u glavu uzburkala je 2019. godine javnost, posebno što se kao glavni razlog zbog kojeg je ova mlada žena rešila da sebi oduzme život, navodi postporođajna depresija.

Kako su preneli mediji, Suzana se porodila dva meseca ranije i nije uspevala da se poveže sa svojom bebom, majčinski instinkt je navodno izostao.

O svemu tome ona je obavestila lekare, žalila im se da se ne oseća dobro, da je psihički loše, ali su oni rekli da nema potrebe za lekovima i da će vremenom sve to proći, izjavila je Suzanina drugarica.

U momentu suicida, Suzanin muž otišao je po tortu jer je tog dana bio Suzanin rođendan. Kada se vratio kući, zatekao je užasan prizor, pozvao je Hitnu pomoć koja je odvezla mladu ženu do bolnice, ali spasa nije bilo.

Spas je Suzana tražila nekoliko nedelja pre, dok joj još u glavi nije bio metak. Ali, spas je izostao jer se sva muka porodilja ovde završava porođajem.

„Mamice, beba je odlično, Vas će malo da boli rana, sve je to normalno“.

A onda kada dođe kući, ne spava, premorena je, zabrinuta, dojke je bole, mleko navire ili izostaje (dodatna sikiracija), svekrva i svita familije upadaju u sobu, nema mir (ili je previše usamljena), zbunjena je, rastrzana, nesigurna, preispituje se, lomna, preplavljena emocijama sa kojima često ne zna kako da se izbori, a život teče i ona mora da se uhoda.

U najgorim slučajevima, ona vrišti svakim svojim pokretom, rečju, suzom, ali „To je sve normalno, hormoni rade, proći će. Nisi ni prva ni poslednja“, „Nemoj biti razmažena!“.

Kod bejbi bluza sa blažim simptomima uglavnom i prođe, ali kod postperinatalne depresije bez hitne pomoći pshioterapeuta i medikamenata, teško. I nije ovo prvi slučaj da se postporođajna depresija završi kobno.

To je uglavnom iz razloga što je ovde najveća sramota pokazati da si slaba, da si labilna, da nisi dorasla situaciji, da imaš sumorne misli, suicidne, a dete si dobila, pa sad „treba da pevaš, nema za tugu mesta, šta bi rekle one koje nemaju decu“.

I onda takvi nestručni savetodavci porodilji nabiju i grižu savesti, pa uz sve što proživljava počne još da se oseća i kao nezahvalno govno.

Jednostavno, ovde se sve u vezi sa psihofizičkim stanjem majke završava izlaskom iz Porodilišta, uručenim buketom, par fotografija i balonima.

A zapravo, tek tada počinje.

I porodilji je kad stigne kući više nego ikada potrebno razumevanje, podrška, zagrljaj, razgovor, mir, oslonac. Nikako osuda, nikako velika očekivanja, nikako puširanje uzvicima „trgni se, bre“.

Činjenica je da bi se svaka porodilja sa postperinatalnom depresijom trgla, ali ne može, i zato joj treba joj pomoć.

Svaka promena u njenom raspoloženju uglavnom se opravdava sa „pa, porodila si se, tako je svakoj“. Ili „proći će, samo da se malo uhodaš“, „šta si mislila da je biti majka lako“, „nenaspavana si“…

Neke majke nažalost ne uspeju da se uhodaju, upadnu u depresiju, zatraže pomoć kao Suzana i dobiju odgovor „nema potrebe za lekovima, proći će“. I prođe, hicem u glavu.

Dok mi jurimo za novcem i boljim životom, deca nam se (samo)ubijaju

Ubeđena sam da smrti ne bi bilo da su lekari shvatili Suzanu ozbiljno, kao i svi oni koji su morali da je shvate ozbiljno.

Zanima me kako se sad osećaju, kada se ovo dogodilo.

Ali me zanima i ko su, tačnije od čega su sastavljeni ljudi koji su ispod vesti pisali komentare:

„Naše babe i čukunbabe su rađale po petoro, šestoro dece pa nije bilo postporođajne depresije. Nije bilo ni interneta, ni telefona, ni bensedina, prozaka, lajfkoučeva. I nisu se žalile. Šta je ovo danas?“

Ili

„Šta je pravila decu kad nije u stanju? Samo je drugima nanela bol i patnju! Jadno dete i muž!“

Kad pročitam ovakve komentare utroba mi se izokrene. Koliko ovde ljudi vole da osuđuju, vređaju, nagađaju, upiru prstom, krmpate. Sve što im se nije dogodilo, nisu u stanju da razumeju i prihvate, samim tim ni pomognu.

U Srbiji u 21. veku još uvek je tabu tema depresija. I klinička i postporođajna. To su sprdnje, to sve motika i težak rad mogu da reše, depresivni ljudi doživljavaju se kao nazahvalnici, jer imaju „sve“ a kukaju, to su pomodari, toga nije bilo pre (kao ni PMS-a), to su dokonjaci, slabići…

Depresivne ljude malo ko razume, često ni ljudi iz neposrednog okruženja. Očigledno ni lekarima nisu dovoljno „ozbiljni“ pacijenti.

Da ste jaki, pa da im jebete mamu, ali niste, sluđeni ste, uplašeni, bezvoljni, nesigurni i onda nemate ni snage da se sa njima ubeđujete i uveravate ih da vam je STVARNO loše. Odete kući, depresija ne popusti, uzmete pištolj i „rešite problem“. Kakva tragedija.

Jedna mlada žena, majka, otišla je sa ovog mesta jer nije bila dovoljno ozbiljno shvaćena.

Novinari su u izveštaju čak naveli da je završila ekonomski fakultet, ali da se bavila profesionalnim šminkanjem, što je ljudima bilo sasvim dovoljno da u tome vide razlog depresije.

Pred ženu se postavljaju velika očekivanja i zadaci, ona može sve, ona mora sve, ona je stub, ona je majka, ona je oslonac, ona je supruga, ona je snajka, ćerka, ona čini da sve funkcioniše besprekorno, sve je na njenim leđima, sabira, oduzima, sređuje, plaća, bodri, teši, gura…

Ona ne sme biti slaba, ima dete,

ona ne sme biti umorna, tužna, ima dete,

ona ne sme biti nesigurna, labilna, povučena, zbunjena, ima dete,

ona ne sme da poklekne, pokaže nespremnost, stane, ima dete,

ona treba sve i može sve.

I uglavnom može. I super heroj je. I baš zbog toga, kada sve to znamo, treba da imamo razumevanja kada taj super heroj malo poklekne i prošapuće „meni sad nije dobro“.